Poslednja bioskopska predstava

Velike stvari su prolazne, male su večne“. (A. Tarkovski)

Nedavno sam otišao da pogledam film u jednom gradskom bioskopu. U centru milionskog Beograda postoji samo jedan bioskop sa više dvorana. Sala je udobna, projekcija besprekorna. Problem je samo što sam u sali bio sam. Jedini gledalac. Dobro, i to je neka vrsta komfora, kao da se film prikazuje samo za vas. Onda su u salu ušli mladić i devojka. Mladi i lepi. Svetla su se ugasila i počela je projekcija filma. Film je bio odličan, ovenčan nizom međunarodnih nagrada. Mladić i devojka nisu se ni zagrlili ni poljubili, ni držali za ruke. Izvadili su svoje mobilne telefone i počeli da kuckaju poruke. Više su gledali u mobilne telefone nego u bioskopsko platno. I tako, sve vreme projekcije u tami su svetleli njihovi mobilni. Projekcija se završila, upalila su se svetla, mladić i devojka su otišli sa svojim mobilnim telefonima, a ja sam ostao u dvorani sam sa svojim uspomenama i sećanjima. Čudno je kako se uspomene javljaju tamo gde ih niko ne priziva!

Vreme je posle rata. Bioskop „Drina“ je pun. Bioskop je za nas u to vreme bio „prozor u svet“. Alibabina pećina čudesa. Očarani smo pokretnim slikama. Bioskop je raskrsnica između stvarnosti i snova.

Najviše gledamo ruske ratne filmove. Gledamo isti film po deset puta. Znamo sve scene napamet. Posle se igramo tih filmskih scena. Sreći nema kraja. I mladi i stari, obožavaju ruske filmove. „Pastir Kostja“ je naš omiljeni film! Cela ulica horski peva pesme iz filma. „Kameni cvet“ je prvi film koji smo gledali u boji. „Timur i njegova četa“ je film za pamćenje. Timur je u našim igrama jedna visoka, pegava devojčica, viša za glavu od svih nas. Niko je ne voli, ali se ona najbolje bije. Više je dečko, nego devojčica. Sve nas postrojava i svima komanduje! Tera nas da je zovemo „Kaćuša“. Tužan sam što nisam Timur, vođa čete koji žrtvuje svoj mladi život za spas otadžbine. Debeo sam i nizak. Ja sam samo deo čete i to onaj uvek na kraju kolone.

Grad je razrušen. Na zgradama je pisalo: „Provereno min njet“. Jurimo po dvorištu i tražimo zamišljene neprijatelje. Tražimo zaostale Nemce. I besomučno pucamo na njih. Omiljena igra nam je „Ubij Nemca“! Nemci su đavoli, mrak, zlo, nesreća. Jednog dana kroz našu ulicu promarširala je grupa zarobljenih Nemaca. Išli su u koloni po dvojica okruženi partizanima sa uperenim automatima. Bili su u pocepanim šinjelima, neobrijani, prljavi. Jedva su išli. Neki su zastajali. Partizani su ih udarcima kundaka podizali sa zemlje. Mi smo stajali na trotoaru uplašeni i zbunjeni. Ti Nemci nisu bili oni Nemci protiv kojih smo se borili u našim igrama.

Tih godina, više smo gladni nego siti… Stižu američke konzerve: sladak pasulj, žuti sir, „Trumanova jaja“. Ne znam ko je taj Truman, ali jaja su odlična. To su jaja u prahu koja se pomešaju s vodom i onda peku na vrućem zejtinu. Čista hemija, ali superukusna.

A onda, odjednom, preko noći, nema u bioskopu ruskih filmova. Bioskop je u mraku. Nema više šarenih plakata u staklenom izlogu. Samo natpis: „Predstave u 1, 3, 5, 7, 9… otkazuju se do daljeg“

Pošto više nije bilo ruskih filmova, igre su se promenile. Mi dečaci se igramo klisa, a devojčice školice. Zajedno se igramo „žmurki“. Omiljeno mesto za igru nam je dvorište Crkve Ružice na Kalemegdanu.

A onda jedne večeri bioskop ponovo blista u svetlu. Na repertoaru film „Barba Žvane“, u režiji Vjekoslava Afrića. Veoma je popularan, skoro kao film „Slavica“, istog reditelja. U Beogradu nastaje uzrečica: „Prešao sam te kao Barba Žvane prugu“. Barba Žvane je duhoviti Dalmatinac, pomaže partizane, prelazi noću prugu da im doturi hranu, i to sve Nemcima ispred nosa. Dragomir Felba je kao „Barba Žvane“ fantastičan. Ponosni smo što i mi znamo da snimamo filmove.

Imamo u kući radio-aparat „kosmaj“ . Nismo ga kupili, to je iznad naših mogućnosti. Ujak ga je pozajmio od jednog svog kolege koji je otišao u Nemačku da radi. Uveče, cela porodica se okuplja oko radio-aparata. Slušaju se vesti, prenosi fudbalskih utakmica. „Veselo veče“ je omiljena emisija.

Svi smo u to vreme sanjali da imamo bicikl… I tiho smo u bioskopu plakali kada siromašnom radniku Antoniju Ricu ukradu bicikl u filmu „Kradljivci bicikla“.

Noćima sanjam grudi Silvane Mangano iz filma „Gorki pirinač“.

Kada su se pojavili na filmskom platnu Džoni Vajsmiler, kao Tarzan, i Morin O’ Saliven, kao Džejn, bilo je definitivno gotovo sa ratom, revolucijom, partizanima i Nemcima. Tarzan je naš novi junak. Svi uvežbavamo njegov čuveni krik. Cela ulica odjekuje. Devojčice oblače kratke suknjice kao Džejn. Trčimo u zoološki vrt na Kalemegdanu do kaveza s majmunima. Imitiramo Čitu. Majmuni su zbunjeni tolikom pažnjom! Da znaju da govore sigurno bi pitali: „Šta se to događa“?

Sećam se batina koje smo dobili jer smo prekopali celo dvorište tražeći zakopano blago posle gledanja filma „Blago Sijera Madre“. Ako ste hteli da osvojite devojku u to vreme, vodili ste je u bioskop da gledate film „Jedan dan života“ (Mama Huanita). To je bio film uz koga je plakala cela Jugoslavija.

A onda, odjednom, kao grom iz vedra neba, bljesak lepote, vatromet muzike, film „Bal na vodi“ i Ester Vilijams. Bože, kako je lepa! Ksavijer Kugat, njegov orkestar i truba Harija Džejmsa. Svi se njišu u ritmu muzike. Tada sam prvi put čuo tu čarobnu reč „džez“. Stojimo u dugačkom redu ispred bioskopa,,20. oktobar“. Red je od bioskopa preko Terazija, pa niz Prizrensku ulicu, skroz do Zelenog venca. Predrag J. Marković je napisao: „Gledanje ovog filma bilo je zapravo plebiscitarno izjašnjavanje Beograđana za radost i bogatstvo svakodnevice, a protiv sistema koji žrtvuje svakodnevicu u ime svetle budućnosti“.

Na obali Dunava pokušavamo skokove u vodu a la Ester Vilijams. Lica i leđa su nam crveni od udaraca u talase.

Te 1951. godine za šest meseci prikazivanja filma „Bal na vodi“ u bioskopu,,20. oktobar“ prodato je 332.000 karata. Beograd je te 1951. imao 426.000 stanovnika…

Onda smo odrasli. S godinama su došli filmovi: „Do poslednjeg daha“, ,,400 udaraca“, „Vrtoglavica“, „Prošle godine u Marijenbadu“, „Kratak susret“, „Kazablanka“... U Beogradu je bilo sve više butika i kafića, a sve manje bioskopa… Došla je televizija, kompjuteri, mobilni telefoni…I onda više nismo išli u bioskop. Jednoga jutra na mestu našeg dragog bioskopa osvanula je kockarnica...

U salu je ušla čistačica s kofom i metlom i rekla: „Gospodine, morate da izađete, danas nema više filmova“.

Izašao sam u hladnu zimsku noć i laganim korakom krenuo prema svom stanu. Film se i dalje vrteo u mojoj glavi...

Profesor FDU