Uniformisana nostalgija

Jedan od mojih prijatelja snažno podržava ideju vraćanja školskih bluza u škole, iako bi se to od njega moglo ponajmanje očekivati. Bivši je roker i poprilično slavan. U osamdesetim godinama bio je jedan od prvoboraca za ukidanje teget kecelja, kako bi se raznobojni dezeni “novog talasa”, muzičkog pravca čiji je bio jedan od predvodnika, razlili po uniformnom poretku postitoističkog doba.

Pobeda šarenolikosti odeće koja je zamenila teget kecelje trajala je kratko, jer je potom došlo do tranzicionog modnog kontraudara, pa su deca, odbacivši školske uniforme, započela dizelaški trend dukseva uvučenih u trenerke.

Potom je neoliberalno uređenje, kao ideologija halapljivog trpanja tuđeg novca u svoje džepove, dostigla takve razmere, da su deca postali manekeni koji u klupama i školskim dvorištima, prikazuju porodični status na društvenoj lestvici. I kao svaka deca, to čine iskreno i surovo.

Siromašne klinje, potomci onih čiji su džepovi prazni, ne samo da su od malena obeleženi jeftinom odećom, patikama ili mobilnim telefonima, već su postala i predmet vršnjačkog nasilja. To ne znači da će dečko ili devojčica, čiji su roditelji ostali zarobljeni na dnu srpske kace, po pravilu dobijati batine od bogatih, malih naslednika, već će prezirom, ismevanjem i omalovažavanjem, steći mnogo dublje ožiljke.

Iznenađujuće, slične reakcije mnogih roditelja i direktora škola, zabeležene su i u Zagrebu, pošto je gradonačelnik Milan Bandić odlučio da vrati uniforme u škole. Dugogodišnja direktorka škole u elitnom kvartu na Laščini Verica Šimičić, žestoko podržava takvu inicijativu, jer se seća mnogih neugodnih situacija vezanih za marku odeće koju nose učenici.

Ona tvrdi da je gledala nepodnošljivo mnogo slučajeva ponižavanja među đacima, samo iz jednog razloga. Nisu svačiji roditelji bogati. Da se ona pita, uvela bi i iste cipele za svu decu. Jer, šta znači uniforma, kada su marke patika ono po čemu se učenici najviše razlikuju i dele. U anketi zagrebačkog “Jutarnjeg lista”, neočekivano puno direktora škola i nastavnika takođe se založilo za povratak bluza, iako se u evropskoj Hrvatskoj to može tumačiti kao žal sa starim, jugoslovenskim vremenima. To se u susedstvu obično tumači antidržavnim idejama, pa je iznenađenje bilo tim veće.

Slične reakcije ne samo u Srbiji i Hrvatskoj, već i u bivšim republikama SFRJ, pokazuju i razmišljanja njihovih i naših zvaničnika o vraćanju obaveznog služenja vojnog roka. Iako je premijer Vučić tu mogućnost odbacio, sličnim entuzijazmom kojim njegov ministar prosvete Šarčević traži vraćanje kecelja u škole, zanimljivo je pitanje - zašto su služenje vojnog roka i povratak kecelja izazvali mahom pozitivne reakcije među pripadnicima nekadašnjih bratskih naroda i narodnosti?

Prema istraživanju “Demostata”, u Srbiji 68 odsto anketiranih podržava ideju da učenici osnovnih i srednjih škola obavezno nose školske uniforme. U ovom trenutku, po istraživanjima te agencije, čak 75 odsto ispitanih je za vraćanje obaveznog služenja vojnog roka!

Otkuda ovaj iznenadni nostalgični konsenzus građana posvađanih republika oko ponovne uniformizacije pionira i regruta? Na jednoj strani, političke elite govore o krizi u regionu, a na drugoj bi radni ljudi i građani da uniformišu svoj podmladak po matrici zemlje koju su svi tako rado raščerupali. Biće da se dešifrovanje tog paradoksa krije u sećanju na bolja, stara vremena. Ili je to iluzija da će se retro- dizajnom u školama i kasarnama, deci i omladini vratiti onaj život, pre nego što su pionirsku maramu, umesto oko vrata, počeli da vezuju preko lica.

Kada su se u Berlinskom zidu nazirale prve pukotine i dok su raširenih ruku prihvatani sloboda, demokratija i ljudska prava, o pravu dece da i ne govorimo, počela je da klija nova, genetski modifikovana sorta naše mladosti. Što smo stariji, sve ih manje razumemo. Kako mi njih, tako i oni nas. Čini se da su one šarene boje slobode načinile dosta fleka ne samo po našoj garderobi, već i u našim sudbinama.

Zato je pogrešno tumačenje da je želja za uniformizacijom znak militarizacije ili ideološke kontrarevolucije. Dezorijentisani, odnosno pogubljeni roditelji zapravo žude za državnim intervencionizmom u vaspitavanju svoje dece, te prizivaju da se mališanima navuku kecelje i vrate šinjeli, čizme i uprtači.

U Americi, Britaniji ili Japanu, đačke uniforme su odavno postale znak elitizma i pripadnosti školskoj zajednici, dok se obavezni vojni rok, tumačen među ovdašnjim dušebrižnicima kao znak totalitarnih režima, itekako upražnjava u Austriji, Švajcarskoj, Danskoj, Norveškoj, Finskoj, Grčkoj, Izraelu...

Smatrajući da je bogastvo dizajnerskih razlika dres-kod za ulaz u blaženi svet ka kome smo pohrlili, skidali smo sa sebe đačke kecelje i vojne uniforme kao simbole autokratskih stega, ne shvatajući da nam je, umesto zlatnih poluga, prodata cigla!

Zaista, većina klinaca danas ima takve mobilne. Manjina ima „ajfon 7“. Kako je roditeljska ljubav bezgranična, matorci se zadužuju kod banaka kako bi makar prividno podigli društveni status svoje dece na viši nivo. Pa kolko košta, da košta!

Sličan je osećaj i sa obaveznim služenjem vojnog roka. U cunamiju političke korektnosti roditelji su podavljeni, gubeći svaki autoritet, te su se setili države koja bi mogla da preuzme njihovu vaspitnu ulogu makar na šest meseci, tako što će mamine maze naučiti da je jutro onda kada sat pokazuje šest ujutru, a ne šest popodne.

Iz društva jednakih šansi, upali smo u poredak sa malo šansi. Bildujući davno tegovima u kultnom filmu „Vidimo se u čitulji“, odeven kao Tarzan na ekstaziju, jedan od krimosa devedestih godina Bata Trlaja, izgovorio je možda i ključnu filozofsku poruku o našoj sadašnjosti koju, uzgred, nije doživeo. Trlaja je svet video kao malu baru, punu krokodila. Tako je u politici, biznisu sportu...I  bojim se da je tako i u učionicama.

A roditelji, kao roditelji. Samo žele da njihova deca ponovo budu deca.