Ako se avion trese – ne znači da će pasti

Putnički avion polako kreće sa stajanke prema pisti, putnici se vezuju, kabinom odjekuju specifični zvučni signali, zvona. Letelica ubrzava poletno-sletnom stazom i poleće. Hvata visinu, menja pravac, povremeno se trese. Posle nekog perioda mirnog leta, pilot najavljuje ulazak u turbulenciju, avion ponovo podrhtava. Posle svega, let se završava nežnim sletanjem, zadovoljni putnici aplaudiraju pilotima.

Ovo su uobičajene situacije na mnogim letovima. Vazdušni saobraćaj je i dalje u ekspanziji, postao je dostupan skoro svima. Iako je broj letova i prevezenih putnika iz godine u godinu sve veći, statistika kaže da je nesreća sve manje.

Opštepoznato je da je bezbednije leteti avionom, nego se prevoziti autobusom ili automobilom. Ipak, kada dođe do udesa kao što je udar nemačkog „erbasa” u francuske Alpe zbog toga što je, prema zvaničnoj verziji, kopilot na taj način izvršio samoubistvo, ili pada ruskog „tupoljeva” u Crno more i pogibije ansambla „Aleksandrov”, niko ne ostaje ravnodušan pa statistika mnogima i nije neka uteha.

Bezbednost pre svega, ali i mnoge druge teme u vezi sa letenjem, privlače pažnju pa su mnoge od njih postale urbane legende, mitovi pa i zablude. Da bi ih razjasnio dr Aleksandar Simić, iza koga je višedecenijsko iskustvo na komercijalnim i poslovima bezbednosti u civilnom vazdušnom saobraćaju, napisao je knjigu „Sve što je potrebno znati o putovanju avionom”. U izdanju „Admiral buksa”.

– Postoje dve vrste zvona koja se čuju u kabini. Prva vrsta su pozivi preko telefona, tačnije interfona, kojim razgovaraju članovi posade koji se nalaze u različitim delovima kabine. Zvona takođe koriste piloti kao signal za posadu u kabini. Kompanije imaju svoja pravila šta koje zvono znači, ali uglavnom su ista: oglase se kada avion dostigne visinu od 3.000 metara, trenutak od kojeg putnici mogu da koriste odobrene elektronske uređaje, a osoblje može da kontaktira kokpit bez straha da će prekinuti kritičnu fazu leta. Tokom spuštanja zvona su signal za osoblje da se uskoro sleće, odnosno da pripreme putnike i kabinu – objašnjava Simić.

                    Dr Aleksandar Simić (Foto N. Marjanović)

„Drmusanje” aviona i buka motora pri poletanju je uobičajena pojava. Po odvajanju od piste i uvlačenja stajnog trapa, piloti moraju da postignu određene visine i brzine, sve to pod nagibom.

– To može biti bučno, uz višestruke promene snage, okrete i podešavanje nagiba. Ako avion vidljivo menja pravac, bez brige, piloti se nisu pogubili, već prate obrazac poletanja – kaže Simić.

Noćna mora onih koji se plaše letenja je turbulencija. Kako navodi naš sagovornik, nema boljeg podsetnika o urođenoj letačkoj nesigurnosti čoveka od „dobrog tumbanja na 11.000 metara”.

– Turbulencija može da zabrine putnike, pa i za posadu je smetnja ali i normalna pojava. Piloti na nju gledaju kao neugodnost, a ne kao bezbednosni problem. Avioni su konstruisani tako da mogu da izdrže najveća opterećenja, turbulencija ne može da ga prevrne ili baci u kovit. Nivo turbulencije potreban da iščupa motor ili savije nosač krila je nešto što ni najiskusniji piloti ne dožive tokom karijere – naglašava Simić.

Ako ova obrazloženja nisu umirujuća po zabrinute putnike, teško da će ih neko ubediti da se avioni ne popravljaju „selotejpom”. Na društvenim mrežama povremeno privlače pažnje fotografije široke lepljive trake kojom je zakrpljen neki segment oplate aviona. Međutim, niti je reč o „selotejpu” niti su njime rešeni „problemi” bitni za bezbednost letenja. To je aluminijumska vezivna traka, poznata kao brza traka, koja košta stotine dolara po rolni. Koristi se isključivo za krpljenje površinskih komponenti koje nisu kritične, dok ne bude prilike za popravku.

                    Mirno krstarenje nebom (Foto Rojters)  

Svako malo mediji objavljuju vest o putniku koji je tokom leta pokušao da otvori vrata aviona. Ovo nije moguće, pre svega zbog pritiska koji to onemogućava kao i odgovarajućeg mehanizma.

– Iako na putnike poseban utisak ostavlja glatko sletanje, to baš i nije precizan pokazatelj veštine pilota. Čvrsto, pa i „krivo” sletanje su često ono što pilot želi. Na kratkim pistama prioritet je bezbedno spuštanje aviona na zemlju u okviru zone sletanja, a ne fino podešavanje. Ispravna tehnika u slučaju unakrsnog vetra je blago iskošeno poravnanje, s jednim setom guma koje dotaknu tlo pre drugog – objašnjava Simić.