Sad i Kina u Trampovom mandatu

U izbornoj kampanji Donald Tramp je obećao da će Ameriku ponovo učiniti velikom. U vezi s tim treba reći da su SAD nesumnjivo u fazi relativnog ekonomskog zaostajanja, pogotovo u odnosu na Kinu. Reč je o dugom procesu promene moći ekonomski najjačih zemalja. Kina je na nepojmljiv način iskoristila principe dirigovane i tržišne ekonomije u uslovima otvorenog globalnog tržišta. Za relativno kratko vreme uspela je da se sa BDP (po paritetu kupovne moći valuta) izjednači sa SAD. SAD svakako ne mogu blagonaklono da gledaju na taj proces. Mada SAD po mnogim parametrima nadmašuju Kinu, ipak će ekonomski uspon Kine – ukoliko se nastavi – relatizovati te prednosti SAD. Zbog svog uspona Kina je sada glavni borac za principe otvorenog svetskog tržišta, kao što su to bile Engleska, a potom i SAD u 19. i 20. veku.

Uvođenje carina za uvoz iz Kine, prigovori Kini zbog manipulacije njenom valutom, čarke u Južnom kineskom moru i oko statusa Tajvana, približavanje SAD Rusiji ima za cilj ne samo da se zadrži ekonomski i strateški položaj SAD, već i da se Kina spotakne (kroz trku u naoružanju) u svom razvoju. Za sada, Trampov plan približavanja Rusiji ima nejasnu pozadinu. Da li se tu radi samo o ranijim Trampovim poslovima i drugim odnosima ili je reč o strateškom približavanju kako bi SAD osigurale leđa u slučaju oštrog sukoba s Kinom? Ukoliko je reč o prvom, može doći do novog Votergejta. A ako je reč o drugom, treba istaći da je ranija kratkovida politika SAD prema Rusiji, pa i Kini, prinudila Kinu i Rusiju na strateško vojno povezivanje i saradnju u energetici. Desilo se ono od čega su strahovali H. Kisindžer i Z. Bžežinski: odnosi između Rusije i Kine bolji su od odnosa SAD i Kine i SAD i Rusije.

Paradoksalno je to što će izborno obećanje D. Trampa o popravljanju ekonomskog položaja srednjih i siromašnih slojeva kroz uvođenje carina na uvoz iz Kine i povlačenje iz TPP i TTIP sporazuma pogoršati ne samo položaj SAD u globalnoj trgovini, već i položaj srednjih i nižih slojeva kroz povećanje uvoznih troškova za pojedine robe široke potrošnje. Na primer, Tramp će otvoriti deset radnih mesta (preko restrikcije uvoza iz Kine, penalizovanja „autsorsinga”, javnih radova i sl.), ali će zatvoriti, recimo, dvanaest (zbog recipročnih trgovinskih mera drugih zemalja, te opšte globalne nesigurnosti i sl.).

Treba istaći da bi sprovođenje Trampovih obećanja u odnosima s Kinom najviše poremetilo globalne ekonomske i političke procese zbog važnosti kineske ekonomije za ceo svet. Kina je u osetljivoj fazi razvoja. Prelaz iz modela zasnovanog na visokim investicijama i štednji na model u kome potrošnja čini osnovni faktor rasta nije uvek lak i uspešan. M. Vulf, iz „Fajnanšel tajmsa”, kaže da je Kina „ušla u fazu nižih stopa rasta, ali i u različitu strukturu rasta“. Kina je osnovni generator rasta globalne ekonomije. Prema grubim procenama, doprinos ove velike zemlje globalnom rastu (s obzirom na veličinu njenog BDP i stopu rasta od 6,7 odsto) iznosi između 30–35 procenata, dok SAD i EU učestvuju svaka sa oko 20 odsto. U globalnom izvozu (2015) Kina učestvuje sa 14,7 odsto, SAD sa 8,5, Nemačka sa osam procenta. A u uvozu SAD učestvuju sa 12,7, Kina sa 10,3, Nemačka sa 6,4 odsto (2014). U izvozu usluga SAD su na prvom mestu (14 procenata), Engleska 6,8, Nemačka 5,5 a Kina 4,6 odsto.

Uvođenje carina na uvoz iz Kine pogodilo bi i same SAD. Na izvestan način ekonomije SAD i Kine su sijamski blizanci. SAD imaju u Kini izdašnog kupca njenog javnog duga, a Kina u SAD ima sigurno utočište za plasman viška dolara i kapitala.

Osim brojnih uzroka relativnog zaostajanja SAD, treba istaći i to da već 70 godina SAD koriste svoj dolar kao rezervnu valutu. One su štampale i izvozile dolare, a zauzvrat uvozile jeftine proizvode, pogotovo iz Kine, čime su hranile domaću potrošnju. Ta privilegija ima i drugo lice. U uslovima otvorenosti globalne ekonomije, te ultrabrzih tehničko-tehnoloških inovacija, na globalnom tržištu pojavili su se moćni konkurenti kao što su Kina, Japan, Indija, Nemačka… SAD su sada, kao što kaže L. Samers, u ozbiljnoj dilemi: da li da budu otvorene prema globalnom tržištu (bez carinskih barijera prema Kini i povlačenja iz TPP i TTIP) i da napreduju zajedno s drugim zemljama, uz eventualno relativno zaostajanje u poređenju sa Kinom, ili da idu na uvođenje carinskih barijera i trgovinske ratove s drugim zemljama u kojima će sigurno izgubiti, ali gde će glavni konkurenti izgubiti više.

Teško je reći šta stoji iza Trampove politike ili politike konzervativnih krugova u SAD. Iako možda nije baš direktan cilj, može se pokazati da će rezultat te politike biti kontrolisani haos u kome će SAD, kao najjača ekonomska, politička i vojna sila, imati najmanje ekonomske gubitke, što bi za SAD bio relativan uspeh. Međutim, kao što kaže naš narod, batina uvek ima dva kraja; relativni uspeh SAD u uslovima opšte globalne nestabilnosti doveo bi do ogromnog pritiska na dolar (i na bežanje dugih valuta u dolar), što bi ugrozilo vitalne američke interese i konkurentsku sposobnost SAD u globalnoj ekonomiji.

Doktor ekonomskih nauka