Novosađanin obnavlja crkvu u Gnjilanu

Novi Sad – Kako čovek stari, nešto ga vuče tamo gde je rođen, gde su mu živeli očevi, dede i pradede i gde su kršteni i sahranjivani. To je priča i Aleksandra Arsića koji u Novom Sadu živi od 1966. godine, a poreklom je iz Gnjilana na Kosovu i Metohiji. Srpsko groblje na kojem počivaju njegovi preci uglavnom je razrušeno, a o životu srpskog naroda u Gnjilanu svedoči i grandiozna crkva Sveti Nikola sa zvonikom. Hram je više puta paljen, a pogođen je i zemljotresom 2002. godine. Prošlog novembra počela je obnova koju sa 100.000 evra finansira Evropska komisija preko programa Ujedinjenih nacija za razvoj. Ali taj novac, koliko god on bio velik, neće biti dovoljan i za obnovu unutrašnjosti hrama, kaže za „Politiku” Aleksandar Arsić, koji zato pokreće akciju „Obnovimo crkvu u Gnjilanu”.

„Sa blagoslovom Njegovog preosveštenstva episkopa raško-prizrenskog i kosovsko-metohijskog Teodosija, u subotu smo u prostorijama eparhije u Nišu imali osnivačku skupštinu udruženja kako bismo pribavili dobrovoljni novčani prilog za obnovu crkve”, navodi Arsić.

U Novom Sadu, po njegovim saznanjima, ima tek desetak porodica iz Gnjilana, dok ih je u Nišu, Beogradu, Kraljevu i Kruševcu znatno više, a u svetu žive i u Americi i Švedskoj. Mnogi od njih na fejsbuk-stranici „Obnovimo crkvu u Gnjilanu” dele stare fotografije i priče o ovom mestu koje je nekada bilo trgovački centar Kosovskog Pomoravlja, a u bivšoj Jugoslaviji imalo je jaku industriju sa proizvodnjom baterija, duvana, radijatora, tekstila.

Tamo je posle 1999. ostalo svega pedesetak Srba koji se okupljaju u ulici ispod crkvene porte. U tu uličicu dužine oko 40 metara, priča Arsić koji je u Gnjilanu boravio u decembru, dolaze ljudi iz okolnih mesta, donose pasulj, grašak, kokoške, jaja, sir na pijačnu prodaju. Žive pod stalnim pritiskom, o čemu svedoče grafiti protiv Srba koji su nedavno osvanuli baš u toj ulici.

U sukobima na Kosovu uništene su i brojne srpske crkve, koje su za verujući svet, kulturu i istoriju Srba neprocenjive vrednosti. Neke od njih su obnovljene i evropskim novcem, pogotovo donacijama Norveške.

„Posle 1999. i raseljenja Srba sa Kosova, gnjilansku crkvu su u više navrata Albanci pokušali da upale, bacali su Molotovljeve koktele, ali je najviše ipak stradala u zemljotresu 2002. godine, kada je oštećena i sa spoljne i sa unutrašnje strane. Krov je bio oštećen i procurivalo je unutra”, navodi naš sagovornik.

Njegova ideja o obnovi unutrašnjosti hrama nije u tome da pomoć traže od institucija, već da pokušaju da urade ono što je svojevremeno uspelo njihovim starima. Crkva je naime podignuta 1861. na ruševinama starog hrama koji je izgoreo, a građani su za obnovu sakupljali dobrovoljne priloge.

Kako je ta obnova tekla, pisao je tada „Carigradski glasnik”, list koji je u vreme vladavine Turaka, krajem 19. i početkom 20. veka, izlazio na srpskom jeziku i ćirilici. Dopisnik iz Gnjilana u njemu piše: „Sadašnja naša crkva tako je lepa, da smem kazati, da je retko take srpske crkve u našoj otadžbini. A i čudo nije jer vredni Gnjilanci ne žale truda, što će da ostave svoje radnje i dućane, te da idu da pomognu majstorima. Lepo je bilo tada pogledati, kako se postroji čitav lanac naših građana, te dodaju jedan drugome cigle”.

Među tom građom, kako navodi Arsić, nalazilo se i kamenje koje je volovskim kolima u Gnjilane dovezeno sa ruševina crkve iz obližnjeg Prilepca, rodnog mesta slavnog kneza Lazara Hrebeljanovića.

Nažalost, crkva je ponovo izgorela 1893. godine, a „Carigradski glasnik” u maju 1899. izveštava da „Gnjilanci svakog dana po rasporedu rade na crkvi, a u praznične dane svi ukupno” i da je „milina videti gde se nadmeću ko će više uraditi”.

„Ovako su to radili naši preci. Želja nam je da i mi pomognemo iako živimo daleko od rodne grude”, kaže ovaj Novosađanin.