Planiraju li makedonski Albanci kosovski scenario?

Ne samo da zvanično Skoplje ne bi imalo osnov da optuži Srbiju za bilo kakav genocid nad makedonskim Albancima u periodu od 1912. do 1956, već bi takva vrsta rekonstrukcije prošlosti bila samo potvrda da albanski faktor u toj zemlji ima snagu kakvu verovatno nije imao nikada u 20. veku. Ovakav je zaključak istoričara sa kojima smo razgovarali povodom medijskih napisa da je lider SDSM i kandidat za premijera Makedonije Zoran Zaev sklopio koalicioni sporazum sa albanskom partijom DUI, koja između ostalog zahteva da se Srbiji na teret stavi genocid.

„Najpre bi trebalo podsetiti da broj makedonskih Albanaca stalno raste. U tom apsurdnom slučaju oni bi bili jedina žrtva genocida čiji se broj nekoliko puta povećao. Svaki Makedonac zna koliko je Albanaca nekada živelo u Skoplju ili Strugi, koliko ih je bilo manje na početku 20. veka”, ističe za „Politiku” istoričar Predrag J. Marković koji dodaje da bi eventualni dogovor Zaeva sa Albancima o tužbi protiv Srbije mogao da znači jedino dnevnopolitičku trgovinu.

Da je cilj ovakvih zahteva albanskih lidera u Makedoniji da se njihovom narodu postavi „oreol žrtve” u toku čitavog 20. veka, uveren je istoričar Aleksandar Životić, docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu, koji kaže da bi to moglo da liči na kosovski scenario.

„Tako se kreira slika o narodu nad kojim su permanentno činjeni ne samo ratni zločini već je sprovođena konstantna genocidna politika i sistematsko ugnjetavanje. A onda se kaže da takav narod zaslužuje ne samo političku emancipaciju već i pravo na samostalan politički život. Time se ide ka famoznom pravu na samoopredeljenje, odnosno otcepljenje. E to je ono što se desilo na Kosovu i Metohiji, gde su Albanci zbog navodnog višedecenijskog terora Srbije ’zaslužili’ nezavisnost”, uverava Životić za naš list.

Marković podseća da je i pre 1912. kada je Makedonija pripala Srbiji tamo bilo oružanih akcija samih Albanaca, kao i da je vođena neka vrsta etničkog rata koja je nastavljena i u zajedničkoj državi.

„U takvim sukobima učestvovale su sve strane, pa i albanska. Postojao je ozbiljan teror kačaka, koji su napadali hrišćanska sela i državne funkcionere, tako da je deo represivnih mera Kraljevine SHS, a potom i Jugoslavije, bio zapravo odgovor. Sporan je i period na koji bi se tužba odnosila, jer posle 1945. represiju su mogle da organizuju samo vlasti Makedonije bez ikakve veze sa Srbijom, a prethodno, od 1941. to su mogle da čine isključivo bugarske vlasti. Vreme takozvane srpske represije se znatno skraćuje”, objašnjava Marković.

Za dešavanja posle Drugog svetskog rata, po Aleksandru Životiću, ključan je sporazum Jugoslavije i Turske o iseljavanju stanovništva.

„Albanci su se u Makedoniji masovno prijavljivali kao Turci ne bi li otišli, a kasnije je interpretirano da su to radili pod prinudom. Država je čak bila prinuđena da u srezovima gde su Turci bili u značajnom broju jasno ograniči te molbe za iseljenje, kako bi se sprečio odliv. Danas se ti zahtevi Albanaca tumače kao reakcija na prinudu jugoslovenskih vlasti, odnosno Srbije koja je nametala politiku na saveznom nivou. Naravno da su to konstrukcije, čak su ti Albanci iz Turske kasnije slali molbe da se vrate”, navodi Životić.

Da bi se razumeo odnos snaga u Makedoniji, trebalo bi podsetiti da je Srbija nakon Prvog balkanskog rata, budući da nije dobili Skadar i izlaz na more, kao kompenzaciju zauzela i prostor današnje Makedonije istočno od Vardara, prvobitno namenjen Bugarskoj.

„To je jedna dilema oko koje se i danas raspravlja u istoriografiji. Pitanje je da li su Srbi mogli da umire Bugare nekakvim ustupcima u istočnoj Makedoniji, koja jeste bila probugarska, naročito krajevi oko Strumice. Ali je sporno koliko to može da bude u korenu sukoba Srba sa samim Makedoncima, jer oni u tom trenutku još nisu postojali. Bili su oštro podeljeni na probugarske i prosrpske i raspravljali jedino o tome s kim je bolje da žive”, navodi Marković.

Podelu Makedonije po liniji reke Vardar Aleksandar Životić vidi kao „istorijsko iskustvo koje daje smernice za budući razvoj događaja”.

„To bi moglo da neminovno vodi ka rastakanju makedonske države i njenoj podeli. Ako bi Albanci zaokružili prostor u zapadnom delu današnje Makedonije, onda njen istočni deo svakako ne bi mogao da opstane i završio bi u naručju Bugarske. Tu bi trebalo podsetiti i da je sam Zoran Zaev iz Strumice, koju je Srbija jedva dobila posle Prvog svetskog rata, kao tradicionalno probugarsku. I danas 90 odsto stanovnika Strumice ima bugarski pasoš”, kaže Životić.

Zbog svega, kako dodaje, ostaje još da se postavi pitanje „kojoj je velikoj sili potrebno da deleći Makedoniju stvori jedan klin između Srbije i Grčke, a bacanjem istoka Makedonije u naručje Bugarskoj privoli tu zemlju sebi”.

„Bugarska je trenutno u velikim previranjima, a istočni faktor sve jači. Kojoj sili odgovara da tako stavi jednu branu i onemogući Rusiji da ima bilo kakav jači uticaj na Balkanu. Odgovori bi mogao da bude u događajima iz 1913. 1915. i 1941. a bilo je pokušaja nečega sličnog i 1991–1992. godine”, zaključuje Životić.