Februarske migracije

Ovih dana, Srbija neodoljivo podseća na Izrael. Ostrvo u moru neprijatelja. Alijin mali bi hteo da bude veći od tate, ali mu uspeva samo da više mrzi Srbe od njega. Ustaše ustadoše čim je Hrvatska ušla u EU. Sada bezbrižno marširaju po Zagrebu, na odobravanje onog dela pučanstva, čiji su stari 1941. dočekivali Nemce cvećem. Makedonci se povijaju pod albanskim zahtevima da se Srbija optuži za genocid od 1912. do 1944. godine. Montenegrini se odriču Njegoša, jer je još u ono vreme remetio tamošnji suživot i vonjao po genocidu. Ruku pod ruku sa Hrvatima, Albanci huškaju NATO na Srbiju, tražeći da Kosovo obrazuje vojsku.

Hvala braćo, drži mama! Drži ove novce, matuška, i isporuči nam to oružje za svaki slučaj, za opamećivanje usijanih glava.

A šta ćemo sa ovim našim usijanim glavama, pustimo neka kancelar smiruje domaće jastrebove i dobrovoljne davaoce tuđe krvi. On to radi sustavno, što bi rekla bivša braća. I neka, bar je to dobro.

Ostalo je u službi predizbornoj. Još pre pola godine sam, na ovom mestu, rekao da će kandidat za predsednika vladajuće koalicije biti On. Niko nije verovao. Sad svi veruju, pa ipak, neki se kandiduju, podmećući nogu jedan drugom.

U međuvremenu, migracije se nastavljaju. Mislim one političke. Kolone preletača sleću u toplo gnezdo, tako da će SNS uskoro biti Srpski narodni sabor. Jedan narod, jedna partija, jedan vođa. Jedan drugi vođa je hteo da bude kalif umesto kalifa, ali nije ovo Bagdad, ovo je Beograd. Nije ni Bajčetina. Dakle, svi na izbore. Bez ćoravih kutija, ali i sa nekoliko ćoraka.

U međuvremenu, videli smo Moniku Beluči, Dačić je pevao na uvce Džonu Sevidžu, koji je to stoički izdržao, na Kustinom putu teče samo mleko, ali pomalo i med, Sulejman Ugljanin se provodio s Tačijem, ostavivši domaći politički ring... Sulju su, inače, dok je bio bokser, zvali „kralj patosa“.

Sve u svemu, februar kao februar. A i april će biti kao svaki (izborni) april.