Celovitost Makedonije – imperativ stabilnosti Balkana

Tokom minula dva veka prostor Makedonije predstavljao je poprište ukrštanja međusobno suprotstavljenih interesa velikih sila i susednih zemalja. Na toj nevelikoj i nejakoj zemlji nastajale su i nestajale nacionalne države, potvrđivale se kao velike, ali i propadale svetske imperije. Konstituisana kao sastavni deo federalne socijalističke Jugoslavije, a potom kao samostalna država, Makedonija je predstavljala krhku političku tvorevinu koja je svoj novostvoreni identitet i suštinski ograničen državni suverenitet tokom prve decenije postojanja temeljila na slepom praćenju politike zapadnih sila u regionu, oštrom distanciranju i negiranju svake realne i istorijske veze sa Srbijom i izlaženju u susret naglo ojačalom i politički, ekonomski, pa i vojno nabujalom albanskom faktoru.

Priznavanjem samoproglašene, kriminalne i terorističke kosovske nezavisnosti, uz nedvosmislenu podršku takvoj kvazidržavi na putu pristupanja najvažnijim međunarodnim organizacijama, makedonska politička elita je, svesno ili nesvesno, pothranjivala albanske apetite u regionu, očigledno verujući da na taj način čuva celovitost sopstvene države. Tako se u trenutku opšte polarizacije makedonskog biračkog tela albanski faktor našao u poziciji da sudbonosno određuje glavne pravce političkog puta kojim će se Makedonija kretati. Svesni svoje realne moći, Albanci su posegli za zahtevima koji će im, ukoliko budu ispunjeni, garantovati potpuno političko i etničko zaokruživanje svoje samostalnosti.

Šta bi se moglo očekivati u bliskoj budućnosti ukoliko bi zahtevi makedonskih Albanaca bili ispunjeni? Potpuna jezička ravnopravnost i nov talas političkih privilegija bi sasvim izvesno vodili ka podeli Makedonije. Takvo oivičenje teritorije predstavljalo bi uvod u potpuno teritorijalno konstituisanje prirodne i etničke Albanije. Na taj način bi samo još jedan politički korak vodio ka punom konstituisanju ,,Velike Albanije”. U slučaju takvog razvoja događaja, istočni deo Makedonije, sasvim sigurno, ne bi imao dovoljno ni geografskih, a ni ekonomskih i demografskih preduslova da sačuva državnu i političku nezavisnost, što bi taj deo zemlje bacilo u naručje Bugarske čije se politička i intelektualna elita nisu odrekle pretenzija ka Makedoniji, posebno ka njenom istočnom delu. Uzmemo li u obzir tradicionalnu naklonost stanovništva pojedinih delova istočne Makedonije Bugarskoj, sumorna slika budućnosti makedonske države bi postala sasvim jasna.

Kome bi i zašto odgovarao takav razvoj događaja? U uslovima oštrih nataloženih tenzija među velikim silama i u svetlu sve izraženijeg sukoba između Istoka i Zapada, Balkan ponovo dobija na značaju. Ustupcima u Makedoniji, uz već izgrađenu monstrum državu na Kosovu i Metohiji potpuno bi se izašlo u susret albanskim težnjama čime bi se potvrdio zapadni uticaj unutar albanskog nacionalnog korpusa i stvorio snažan bedem zapadnih interesa u regionu. Na drugoj strani, iako članica EU i NATO, Bugarska je u snažnom previranju. Glasovi protivljenja jednostranom spoljnopolitičkom osloncu i sumnje u EU su sve učestaliji. Nabujala plima nezadovoljstva proporcionalna je rastu uticaja ruskog faktora u toj zemlji. Eventualna podela Makedonije, kako nas uči dvovekovno istorijsko iskustvo, svakako bi ojačala zapadni uticaj u toj zemlji i za određeno vreme u potpunosti eliminisala ruski potencijal u Bugarskoj – zemlji preko koje je Rusija u više navrata tokom protekla dva veka širila i osiguravala svoj uticaj na Balkanu. Na taj način bi se stvorio i snažan klin između Srbije i Grčke koji bi Srbiju držao u stalnoj političkoj opasnosti, daleko od izlaza na more, strogo kontrolisanu u sopstvenim kontinentalnim okvirima, otrgnutu od Crne Gore i postojano suočenu s opasnošću uništenja Republike Srpske. Bezbednost i prohodnost svih vidova komunikacije moravsko-vardarskom dolinom zavisili bi od interesa i političkih projekcija albanske i bugarske strane, dok bi zapadna kontrola i dominacija nad tim izuzetno važnim evropskim putem bile u potpunosti osigurane.

Eventualna realizacija takvog, sumornog i za balkanske političke prilike apsolutno apokaliptičnog scenarija, pacifikovala bi Balkan po zapadnim merilima i osigurala apsolutnu političku i ekonomsku dominaciju zapadnih sila na tom prostoru. Rusija bi u tom slučaju bila istisnuta iz regiona, a svi pravci širenja njenog uticaja zatvoreni. Podelom Makedonije, trajno bi bio narušen postojeći odnos snaga na Balkanu. Balkanske zemlje bi se našle pod presudnim i dugotrajnim stranim patronatom, a njihov već ozbiljno načeti suverenitet u potpunosti poništen. Na kraju, ostaje nada da će politički pragmatizam prevladati avanturizam i narasli šovinizam ambicioznog lidera makedonske opozicije, a da će moguća repriza događaja iz 1915, 1941, delom i 1991/1992 ostati u domenu spekulacija i političkih razmatranja. U protivnom, čekaju nas mnoge neizvesnosti.

Docent na Odseku za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu