I o Stepincu sa dokazima

U „Politici“ od 2. marta objavljen je tekst dr Darija Vidojkovića, istoričara sa Univerziteta u Regenzburgu, pod naslovom: „Zašto Stepinac nikada ne može postati svetac“.

Odgovor na pitanje iz naslova dr Vidojković daje u vidu 11 teza, koje deluju veoma ozbiljno i uverljivo. Evidentno je da je Vidojković uložio znatan napor u proučavanje ličnosti i dela nekadašnjeg zagrebačkog nadbiskupa i u utvrđivanje razloga zbog kojih on „nikada ne može postati svetac“. Ali je evidentno i to da u tom naporu nije uspeo da dođe do nekih novih rezultata, ili, bar, rezultata koji bi bili primereni jednom ozbiljnom naučnom radniku i članu Međunarodne ekspertske grupe „GX7 – stop revizionizmu“.

Iako ovaj njegov tekst nije naučni rad u pravom smislu reči, on, ipak, pokreće pitanje odgovornosti naučnih radnika ne samo za vrednost njihovih naučnih radova, već i za vrednost njihovih javnih istupanja. Za razliku od relativno komotnih i neobavezujućih istupanja laika, javna istupanja naučnih radnika bi morala uvek da karakterišu maksimalna objektivnost, nepristrasnost, istinitost i preciznost. A to, na žalost, nije odlika pomenutog teksta.

Sve što je u njemu napisano zvuči nam poznato i tačno. I u skladu je s onim što se i kako se kod nas uglavnom piše o nadbiskupu Stepincu i Katoličkoj crkvi iz njegovog doba. Ali to što nama zvuči tako, ne znači odmah i da je sve tako i bilo. Nauka i ne bi bila nauka kad bi se zadovoljavala time da samo ponavlja stavove javnog mnjenja. Ona mora da proverava te stavove, da ih kritikuje i menja kada oni nisu ispravni i istiniti. Zašto govorim o ovome u vezi sa pomenutim tekstom dr Vidojkovića? Upravo zato što on ne odudara mnogo od uobičajenih stavova našeg javnog mnjenja o Stepincu i njegovoj (ne)svetosti. A trebalo bi da bude mnogo objektivniji, tačniji i argumentovaniji. I da ne promoviše istovremeno i istinu i neistinu o jednom ovako značajnom i osetljivom pitanju.

Kada se, naime, pažljivo pročita njegovih 11 teza o Stepincu, ispostavlja se da su samo dve potpuno tačne i nesporne. To je, najpre, 2. teza (o Stepincu kao ustaškom vojnom vikaru i članu Hrvatskog sabora) i 4. teza (o Stepincu kao branitelju ustaškog režima). Teza br. 8 je samo nastavak 4. teze, pa se ne može tretirati kao samostalna.

U svim ostalim tezama dr Vidojkovića postoji po red istine i red neistine, ili bar nepreciznosti. Tako je u 1. tezi tačno to da je Stepinac bio „promotor netolerancije prema drugim verama“, ali nije tačno da je „javno podržavao rasne zakone“. U 3. tezi tačno je to da je Stepinac znao za nasilno pokatoličavanje Srba u NDH i da je bio član tročlanog odbora Biskupske konferencije NDH za praćenje prelazaka pravoslavnih Srba u RKC, ali nije tačno da je bio „odgovoran za podršku metode nasilnog pokrštavanja ‘Pokrsti se ili umri’“. U 5. tezi tačno je da je Stepinac bio „odgovoran za (početno – napomena P. I.) izbegavanje i oklevanje u spasavanju dece iz logora smrti, ali je netačno da je „tek 1943... počeo pružati ozbiljniju pomoć“ u tom smislu. U 6. tezi delimično je tačno da je Stepinac imao „selektivan odnos prema žrtvama u NDH“, ali nije tačno da je tek negde od 1943. počeo „i javno da iznosi kritike na račun nacista i ustaša“(činio je to i1941. i 1942). U 9. tezi tačno je da je Stepinac „primio orden od ustaškog poglavnika Pavelića“, ali nema dokaza da je opravdavao pripadnike hrvatskog klera „koji su lično učestvovali u ustaškim pokoljima“. Posebno je pogrešno povezivanje Stepinca sa ratnim zločincem fra Filipovićem Majstorovićem, jer mu Stepinac nije bio nadređen, a uz to taj zločinac je ekskomuniciran iz franjevačkog reda i iz RKC vrlo brzo posle njegovih prvih zločina. U 10. tezi tačno je da je Stepinac održavao česte odnose „s nemačkim i italijanskim okupacijskim vlastima, kao i sa ustašama“, ali je ocena o „nepotrebnoj srdačnosti“ tih odnosa pod velikim znakom pitanja. Uz to, nije tačna ni tvrdnja da Stepinac „nije protestovao niti zauzeo jasan stav protiv masakra nad Srbima, Jevrejima i Romima“(protestovao je, mada ne baš najenergičnije, u nekoliko mahova). Na kraju, u 11. tezi tačno je da je „Jad Vašem... dva puta odbio dodelu nagrade ‘Pravednik među narodima’ Stepincu”. Ali je deplasirano sada govoriti o tome da je „za proces beatifikacije relevantno mišljenje i Jevreja i Roma...“ i da treba reći „NE beatifikaciji Stepinca“.

Ove dve poslednje tvrdnje ukazuju na činjenicu da dr Vidojković ne razlikuje pojmove „beatifikacija“ i „kanonizacija“ i ne zna za praksu u vezi sa njima u RKC. U vezi sa tim, podsećam čitaoce „Politike“ da je Stepinac beatifikovan još 1998., a da se sada radi o kraju procesa njegove kanonizacije. Upravo je taj proces predmet oštrog spora ne samo između SPC i RKC, nego i između Srba i Hrvata, Srbije i Hrvatske, Jevreja i Hrvata, Izraela i Hrvatske itd.

Ako je dr Vidojković hteo da ovim tekstom pomogne članovima mešovite komisije RKC i SPC, koja već mesecima raspravlja o (ne)svetosti nadbiskupa Stepinca, moram da kažem da on taj cilj nije uspeo da postigne. Da je ostao samo na onome što je istorijska nauka pouzdano utvrdila, njegov tekst bi bio mnogo bolji i korisniji. Ovako je to samo još jedan neuspeo pokušaj u tom pravcu.

Što se istorijske odgovornosti nadbiskupa Stepinca tiče, dovoljno je naglasiti sledeće. Iako postoje nesumnjivi dokazi da je on pomogao jednom broju progonjenih Srba i Jevreja u NDH, on se, ipak, toliko teško ogrešio o Srbe i Jevreje, o pravoslavlje i SPC i o načela hrišćanskog i opšteg morala da mu ne treba dodavati optužbe za koje ne postoje valjani dokazi i nesporna argumentacija.

Profesor univerziteta