Prava žena u senci muške politike

Međunarodni dan žena Srbija dočekuje sa jazom u zaradama između žena i muškaraca od 11 procenata – naravno, u korist muškarca. Statistika pokazuje i da svakoga dana žena radi u kući tri sata više od muškarca. Žene su se izborile da mogu da idu u penziju u istim godinama kao i muškarci, ali se nisu izborile za pravo da poslodavac prilikom intervjua za posao ne sme da ih pita imaju li nameru da se udaju i rađaju. Iako svaka treća klupa u republičkom parlamentu pripada ženi, stiče se utisak da se dame u skupštini nedovoljno zalažu za poboljšanje položaja žena izvan parlamenta.

Ministarka Zorana Mihajlović, koja je i šefica Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost u Vladi Srbije, ocenjuje da nakon više od sto godina borbe za svoja prava, žene i dalje nemaju isti tretman kao i muškarci.

– Ujedinjene nacije su 1975. godinu proglasile za međunarodnu godinu žena i tada su uvedene kategorije poput trudničkog bolovanja, ograničenja rada u trećoj smeni, iste plate za isti rad… Ali danas, 42 godine kasnije, žene nisu isto plaćene kao muškarci na istim poslovima. I dalje trpe i porodično, partnersko i ekonomsko nasilje, i dalje su diskriminisane, i dalje je čitav svet, pa i naša Srbija, prepun stereotipa kada se govori o ženama i njenim pravima – ocenjuje ministarka Mihajlović.

Ona dodaje da joj je teško da razume da jedan broj žena, umesto neprestane borbe za svoja prava, prihvata „mušku politiku” i protivi se bilo kakvim promenama.

– Solidarnost je ključna reč. I zato je 8. mart poziv na udruživanje, na zajedničku borbu i solidarnost među ženama. Može Koordinaciono telo za rodnu ravnopravnost da donese sve zakone, što i radimo. Možemo svuda da uvedemo rodno budžetiranje, da pravimo strategije i planove za borbu protiv nasilja nad ženama. Da povezujemo sve koji se bave pravima i zaštitom žena u Srbiji. Ali bez zajedničkog rada i solidarnosti, pre svega među ženama, nećemo biti zadovoljne ni sledećeg 8. marta – ocenjuje Zorana Mihajlović.

Na pitanje – kakva je sudbina Zakona o rodnoj ravnopravnosti, koji je pre godinu dana povučen iz skupštinske procedure, ona kaže:

 – Prošle godine sam donela odluku da se Predlog zakona o rodnoj ravnopravnosti povuče iz skupštinske procedure zarad postizanja opšteg društvenog konsenzusa u ovoj oblasti. Održali smo niz konsultativnih sastanaka sa svim relevantnim državnim institucijama i organizacijama civilnog društva. Novi Nacrt zakona je u finalnom procesu usaglašavanja i očekujemo da u najskorijem roku Srbija dobije novi, moderan i inovativan i krovni zakon u ovoj oblasti.

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković kaže da su se u Srbiji žene izborile da imaju jednako pravo i pristup obrazovanju, pa je, primera radi, više diplomiranih studentkinja nego diplomiranih studenata.

„Uprkos tome, u našem društvu i dalje preovlađuje patrijarhalni obrazac prema kome žene svoju imovinu ili nasledstvo u većini slučajeva prepisuju na muža ili brata. Žene u Srbiji idu u penziju sa 65 godina kao i muškarci, ali van radnog vremena sav posao do penzionisanja nije ravnopravno raspoređen – i dalje je najčešće žena ta na kojoj su sve obaveze u kući. Upravo zato se ženama, a ne muškarcima u intervjuima često postavlja pitanje „kako usklađujete karijeru i porodicu?”, primećuje naša sagovornica.

Brankica Janković dodaje da su se žene u Srbiji izborile da rade tipična „muška” zanimanja, ali to nije ispraćeno promenama u jeziku, pa se one i dalje nazivaju inženjerima, vozačima i šefovima. Sa druge strane, za najoperativnija, često najteža i najodgovornija zanimanja, dileme nema: tu su negovateljice, vaspitačice, čistačice.

Vanja Macanović, advokat u Autonomnom ženskom centru, kaže da veliki broj devojaka upisuje fakultete, ali nakon diplomiranja teže od muškaraca dobijaju posao i upadljivo ih je manje na rukovodećim funkcijama.

– Iako statistika pokazuje da žena u proseku radi tri sata u domaćinstvu nego muškarac, nismo se izborile da se taj rad vrednuje. Žene i dalje mnogo češće uzimaju bolovanja zbog negovanja bolesnog deteta, zbog čega su njihove plate niže. Iako zakon dozvoljava očevima da uzmu porodiljsko odsustvo, odnosno odsustvo radi nege bebe, broj očeva koji iskorišćavaju tu zakonsku mogućnost meri se promilima – konstatuje Vanja Macanović.

Za razliku od zemalja u okruženju, u kojima muškarci koji ne plaćaju alimentaciju ne mogu da produže pasoš, niti da registruju automobil, statistika govori da u Srbiji skoro svaki drugi muškarac ne plaća alimentaciju za svoje dete.

Dr Zorica Mršević, saradnica Instituta društvenih nauka i  poznavalac rodno senzitivnog zakonodavstva, kaže da postoji sistemska diskriminacija žena koja se podvodi pod kulturu i običaje.

– Žene u seoskim područjima i dalje se odriču imovine u korist muških članova porodice, iako po zakonu imaju jednaka prava kao i muškarci. Nismo se izborile za izmene zakona o nasleđivanju odnosno za pravo žena koje žive u vanbračnoj zajednici da naslede imovinu svog partnera nakon njegove smrti. U Srbiji, 236.063 osoba živi u vanbračnoj zajednici. Pošto žene u proseku žive duže od muškaraca, mnoge nemaju penziju nakon smrti svog partnera, a naslednici mogu da je izbace iz kuće – primećuje Zorica Mršević.

Naša sagovornica zaključuje da i dalje vlada uverenje da su muškarci stručniji od žena, kao i da postoji jasno definisana podela na muške i ženske poslove – i u domaćinstvu i u sferi rada. Muškarac će možda da opere automobil ili da prošeta dete – ako je raspoložen, ali nije njegov stalni posao da kupuje, kuva i s decom rešava domaće zadatke.