Lekare ne izdržava privatni sektor

„Kako Tanjug javlja“, premijer Aleksandar Vučić je „istakao da Srbija mora da ojača privatni sektor u kojem radi samo 1,4 miliona ljudi, a koji“, naveo je, ,,izdržava javni sektor“( ,,Politika“, 1. mart ). Podržavam iskrenu želju našeg premijera da istakne značaj privatnog sektora, ali mi nije prihvatljiva poruka da me kao pripadnika zdravstvenog sistema Srbije neko izdržava. Iz dva razloga. Prvi je subjektivne prirode – sramota me je pred decom, a i pred samim sobom, da prihvatim da me neko u sedmoj deceniji života izdržava. Ta „činjenica“ me posledično dovodi u inferioran položaj, bez realne mogućnosti da se bunim, predlažem i menjam postojeće stanje jer bi to bio čin nezahvalnosti.

Sve što za svoj rad dobijem, moralo bi kod mene da rađa osećaj zahvalnosti, poniznosti i zavisnosti, u protivnom, to izdržavanje može da se i ukine. Drugi razlog mog neslaganja je suštinske prirode – ova izjava premijera ne odgovara istini. Naime, nepoznavanje suštine sektora zdravstvenih usluga ogleda se u njegovom pozicioniranju u sferi potrošnje, da se finansira iz budžeta, da njime upravljaju osiguranici i da Republički fond za zdravstveno osiguranje obezbeđuje sredstva (Zakon o zdravstvenom osiguranju, član 212, tačka 3). Međutim, istina je da zdravstveni sistem po suštini, organizaciji, realizaciji i efektima pripada uslužnoj delatnosti.

Zdravstveni radnici pružaju visokosofisticirane usluge koje imaju svoje ime i prezime (šifra usluge), kao i svoju cenu. U tu cenu, koja je niska do poniženja (pregled specijaliste na tercijarnom nivou košta 284 dinara!), ulazi naše znanje i iskustvo, kontinuirana edukacija, složenost posla, utrošeno vreme, odgovornost, fizički napor... pa zašto ne, i svakodnevni stres, pogotovo u hirurškim granama ili u jedinicama intenzivne nege.

Prema tome, zdravstveni radnici svojim radom (uslugom) obezbeđuju finansijska sredstva, odnosno njima pripada plata na osnovu uloženog rada, baš kao što se, da pojednostavim problem, pekarima plaća usluga pravljenja i prodaje hleba ili prevoznicima karta za uslugu transporta. Zakonom ove države, ova finansijska sredstva bivaju otuđena od zdravstvenih radnika i zatim delimično vraćena odlukama Upravnog odbora Fonda kojeg čine isključivo osiguranici (član 222, stav 1). Ovakav sistem, objektivno, dovodi zdravstvene radnike u inferioran i zavisan položaj. Zato se nameće zaključak da ekonomski principi i parametri, pored socijalne komponente i nekih drugih faktora, moraju biti u osnovi funkcionisanja zdravstvenog sistema. Socijalnu politiku utemeljuje, nosi i sprovodi dobro organizovana, ekonomski stabilna i zdravorazumska država, a ne zdravstveni sistem.

Zbog svega toga, neophodna je modernizacija celokupnog sistema zdravstvene zaštite u smislu promene načina plaćanja rada zdravstvenih radnika, načina praćenja rezultata rada i obezbeđenja kvaliteta usluga. Neminovna je zaštita primalaca i davalaca usluga preko transparentnog i ekonomski utemeljenog načina finansiranja, kao i uvođenje sistema odgovornosti na svim nivoima. Ukoliko se uspostavi pravi sistem vrednovanja i nagrađivanja, koji ističe važnost i značaj lekarske profesije za celokupno društvo, dopunski rad zdravstvenih radnika trebalo bi da postane samo muzejska postavka jednog nesrećnog vremena i pogrešnog rešenja. Šire gledano, u dobro organizovanom i naprednom društvu, kvalitetan, efikasan i bezbedan zdravstveni sistem, usmeren pre svega na prevenciju, polazna je osnova za dobro i efikasno funkcionisanje svih ostalih sistema, pa i privatnog sektora. Nema napretka u društvu sa niskom stopom reprodukcije i bolesnim stanovništvom.

Potvrdu mojih stavova možemo naći u kvalitetu rada, efikasnosti, profitabilnosti i samoodrživosti privatnog zdravstva. Većina lekara u tom sistemu nisu vlasnici zdravstvenih ustanova, ali im se ne spočitava da ih neko izdržava – jednostavno, oni dobro zarađuju svojim kvalitetnim i efikasnim radom, odnosno pružanjem usluga.

U istom pravcu razmišljam i kada je u pitanju sistem obrazovanja. Iskreno verujem da učitelje, nastavnike i profesore ne izdržava privatni sektor, već njihov rad koji je od krucijalnog značaja za svako prosperitetno društvo. Sve drugo je politika.

Redovni profesor Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu