U kojoj smo brzini

Za vreme Drugog svetskog rata Velika Britanija je, posebno u prve tri godine, zavisila od ekonomske i vojne pomoći Amerike.

Pomoć je dostavljana brodovima, a ti su trgovački brodovi bili prioritetna meta nemačkih podmornica. Radi lakše odbrane brodovi su bili grupisani u konvoje koje su štitili razarači i fregate. Do određene tačke u Atlantiku konvoje su pratili američki i kanadski ratni brodovi, da bi ih zatim preuzimali Britanci.

Sveto pravilo plovidbe tih trgovačkih brodova u Drugom svetskom ratu bilo je da konvoj plovi brzinom najsporijeg broda. Inače nije konvoj.

Solidarnost i osećaj odgovornosti. Zahvaljujući i toj taktici saveznika, Nemcima nikada nije uspelo da prekinu snabdevanje Velike Britanije preko Atlantika.

Drugi svetski rat odavno je završen, a Nemci kao da posle toliko godina, ipak, žele da potope najsporije brodove u konvoju, koji se sada zove Evropska unija. Naime, najnovija formula za preživljavanje EU jeste „Evropa u više brzina“.

Što bi se reklo, da će Nemci, Francuzi, Italijani i Holanđani da plove najvećom mogućom brzinom, a ostali koliko i kako mogu. To u praksi znači da nema konvoja i da je to početak raslojavanja Evropske unije na moćne i nemoćne. Istina, nema opasnosti u vidu nemačkih podmornica, pojedinačnih ili u čoporu, ali današnje opasnosti druge su vrste.

„Evropa u više brzina” hladan je projekat, on u sebi automatski negira osećaj zajedničke odgovornosti za zajedničke poduhvate. Taj projekat vraća EU na nivo ekonomske zajednice, eventualno i birokratske, ali to zaustavlja formiranje jače političke zajednice.

U drugoj polovini 20. veka Evropljani su popravili posledice svog bezumlja iz prve polovine veka. Evropska ideja je Evropljanima, bez obzira na sve rovove i jazove koji su ih delili, obećavala jedan horizont nade. Napore u smislu integracije obezbedio je i kraj Hladnog rata, istorija evropskog ujedinjavanja od 1950. do danas davala je određene razloge za optimizam.

Doduše, skeptici su upozoravali da će širenje EU dovesti i do razvodnjavanja EU. No, sada imamo formulu „Evropa u više brzina“ eufemistički zamotanu u „izdiferenciranu integraciju“, a sve pod izgovorom da se evropski karavan održi na okupu i da se pritom ne izgubi na putu. Cinik bi rekao: „Putuj igumane...“

Evropska unija se suočava s velikim izazovima i zadacima, od migrantske krize do odnosa sa Rusijom i Kinom. Ona istovremeno, barem deklarativno, želi da se proširi i produbi.

Mora da postavi svoj odnos sa SAD tako da izdrži probu budućnosti. Mora da pruži ruku Rusiji kao partneru, da bude sposobna kako za saradnju, tako i za rivalstvo s Japanom i Kinom. A mora i da pomogne zemljama Balkana koje kasne u razvoju ekonomije za starom Evropom.

U svetu kraja američke hegemonije EU mora da se održava između sila i tržišta, ali da čuva Ameriku od dva večita iskušenja njene istorije: arogancije moći i sklonosti ka izolacionizmu. EU mora da u vreme globalizacije spasava po svaki cenu i svoju varijantu kapitalizma.

Samo jedan socijalno obuzdani kapitalizam, samo kapitalizam sa ljudskim licem, može da se nada da će biti trajno politički prihvaćen.

Da li ga zvali „socijalnom tržišnom privredom“, ili „trećim putem“, u svakom slučaju svakoj privrednoj delatnosti potrebno je da bude zasnovana na društvenoj odgovornosti. Naravno, bez tržišta je sve ništavno, ali tržište ne sme biti sve.

Samo socijalna država čini globalizaciju podnošljivom. U Briselu su godinama tvrdili kako su zamislili model EU koji je prikladan za budućnost: ne na ukidanje starih i ponosnih evropskih zemalja, ali uz prevazilaženje nacionalnih država.

U slučaju Poljske vidimo kako to izgleda u praksi. Varšava, pa i Budimpešta, ne prihvataju to prevazilaženje nacionalnih država.

Nemačka je ideja da nacionalne suverene teritorije, a to su države, nemaju veći značaj nego što je to uobičajeni administrativni značaj oblasti s utvrđenim poštanskim brojem.

Nemci smatraju da se samo tako može prevazići i okončati 1.000 godina borbi i sukoba na evropskom tlu. Poljaci ne dele takve ideje.

Nemci možda mogu, silom ekonomije, da skoro sve u Evropi ubede u ispravnost takvih svojih ideja, ali Poljake neće moći da ubede.

Ostaje im samo da opet napadnu Poljake, da pošalju podmornice na Atlantik, lukavi Englezi kao da su nešto već predosetili, pa beže iz EU, dok su Rusi već napravili zgradu – kopiju Rajhstaga i vežbaju penjanje na njene krovove.

I sada se Nemci čude i zgražavaju. A upravo je veliki Gete na kraju drugog dela svog „Fausta“ za svog junaka, koji je večno lutao i nešto tražio, rekao: „Taj je nešto i naučio“.

O da, u kojoj ćemo mi to biti brzini Evropske unije? Ako konvoja uopšte i bude.