Izbori

Svedoci smo kako se čovek koji je za svoje sedamdeset i četiri godine života za Srbiju uradio sve što je mogao, a mogao je mnogo, i čija je biografija neupitna, blati po tabloidima. Zašto? Samo zato što se osmelio, kakvog li greha, da javno i aktivno podrži jednog kandidata za predsednika Srbije.

Reč je o živoj legendi srpskog sporta Dušanu Dudi Ivkoviću. Predsednički kandidat Saša Janković treba da bude ponosan što ga podržava takva ličnost, čovek gospodskih manira kojeg uvažavaju u celom svetu i koji je navikao da ga sportski protivnici poštuju onako kako je među džentlmenima uobičajeno. U srpskoj politici, međutim, nema sportskog viteštva, poštovanja protivnika, već caruju neobuzdani prostakluk i bezobrazluk, nedostatak osnovnog kućnog vaspitanja, kao i predanost potpunom uništenju neprijatelja posredstvom sredstava masovnog trovanja javnosti. Ne pomaže tu nebrojeno puta potvrđeno samopožrtvovano i nenametljivo rodoljublje. Kao da nije važno što se radi o košarkaškom treneru koji je postigao sve što se u košarci može postići, uzgred razgaljujući srca svih koji vole sport u Srbiji.

Uistinu, može i treba predsedničkog kandidata Jankovića ponosom ispuniti činjenica da ga podržavaju ličnosti slične Dudi Ivkoviću, po tome što su se u celosti ostvarili u poslovima kojima se bave, od uglednih profesora univerziteta i sudija preko svetski priznatih književnika, do vrha srpskog glumišta. Podržava ga i popularni pevač Georgiev (čiju muziku potpisnik ovih redova ne ljubi, ali ovde se ne radi o ukusima nego o principu), pa je to bio razlog zbog kojega nije mogao održati koncert u Smederevu, kao što ne može da organizuje koncert ni u beogradskoj Areni, iako ima dovoljno publike koja bi na te koncerte došla.

Da li je sve ovo normalno? Zar je autoritarni režim Aleksandra Vučića toliko zastrašen da ne može da dozvoli održavanje koncerta jednom pevaču samo zbog toga što ovaj podržava njegovog rivala? Zar je Dušan Ivković zaslužio da mu se ime povlači po tabloidima? Kako je moguće da ono što nije bio problem, odjednom, u režiji Gorana Vesića (prema izjavi Dušana Ivkovića na N1) i zloglasnog urednika jednog tabloida, to postane u trenutku Ivkovićeve odluke da podrži jednog kandidata za predsednika Srbije? Kako to da pevač, koji je uvek bez ikakvih problema držao koncerte po Srbiji, što valjda nije sporno, odjedared to ne može da čini, i to baš onda kada je odlučio da podrži Sašu Jankovića na predsedničkim izborima? Osim toga, da li se u „normalnoj i pristojnoj” zemlji može dogoditi da ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović i šef poslaničke grupe naprednjaka Aleksandar Martinović tvrde da rivali njihovog vođe „traže Vučićevu glavu”, a da zato ne mogu navesti nijedan argument? Kako objasniti da neki tabloid, uvreda zdravog razuma i bazičnog morala, iz dana u dan uverava građane Srbije da pojedini predsednički kandidati prete Srbiji „haosom”, tj. „ukrajinskim” i „makedonskim” scenarijima? Da li je ova vlast uplašena da će, možda, sve kriminalne radnje, u kojima je, po svemu sudeći, do grla ogrezla, biti razotkrivene, ako njen kandidat, Aleksandar Vučić, ne pobedi na izborima? Da li mafiju, naposletku, možemo poraziti na izborima?

Od odgovora na poslednje pitanje zavisi budućnost Srbije. Građani treba da odluče da li će učestvovati u izborima, ma koliko izborni proces bio nesavršen. Nema idealnih kandidata. U kapitalističkim društvima uopšte, a u perifernom kapitalizmu posebno, građanin najčešće nema sopstvene predstavnike, a vlast neretko krade na izborima, baš kao što u svakodnevnom životu ponižava i potkrada građane. Autoritarni režim, koji aminuju velike sile zbog njegove „kooperativnosti”, najrđaviji je odgovor na loš položaj nekog društva u svetskom kapitalističkom sistemu. U njemu se ogledaju sve sistemske protivrečnosti. Utoliko, loman je i podložan revolucijama. Otuda i njegov samo naizgled bezrazložni strah.

Šta da čine građani? Ako misle da je revolucija izlaz, ne treba ni da izlaze na izbore, jer nerazumni i bahati režim revoluciju čini izglednijom. Po pravilu, autoritarci izazivaju neizdrživo stanje, pa (i bez režimskih prizivanja različitih „scenarija“) u međunarodnim previranjima uistinu neretko lete njihove glave. No, u stabilnim međunarodnim okolnostima autoritarna i poslušna vlast bi mogla dugo potrajati, a život je kratak. Po „gospodaru” ili „kralju” Aleksandru Vučiću, izvesti nas vesela Nada Macura, već su dve ulice u Beogradu nazvane. Otuda je uputno na izbore izaći, jer ponuda građanima nije škrta. Liberali imaju Jankovića, a konzervativci Jeremića i Radulovića, radikalniji desničari Obradovića. Naposletku, tu je Beli Preletačević.

Docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu