Todorića stigla sudbina srpskih tajkuna

„Ne spavam noćima, razmišljam kako isplatiti plaće”. Ovako je Ivica Todorić, vlasnik „Agrokora”, čiji dugovi poslednjih nedelja tresu region, još u februaru 2013. godine govorio za hrvatske medije. Mnoge je ova izjava podsetila na reči Zorana Drakulića, vlasnika „Point grupe”, iz marta 2010. godine.

„Znate, u novinama se piše kako tajkuni voze jahte i uživaju, a mi ne spavamo noćima. Prezaduženi smo do guše”, rekao je Drakulić tada.

Već posle nekoliko meseci ovdašnja javnost je saznala uzrok njegove nesanice.

Nekadašnji vlasnik „Ist pointa”, u okviru kojeg su poslovali Pekarska industrija „Klas” i Valjaonica bakra „Sevojno”, povukao se iz krupnog biznisa kad je shvatio da je zagrizao krupan zalogaj i najveći deo firme je prepustio investicionim fondovima.

Iako je Ivica Todorić, sa poslovnim prihodima od 6,5 milijardi evra najveći biznismen sa ovih prostora, drama u kojoj se hrvatski tajkun ovih dana nalazi je vrlo dobro poznata ovdašnjim krupnim kapitalistima. Proces razduživanja veliki broj njih prošao je na početku krize, a Drakulić je bio jedan od prvih.

Miroslav Mišković, vlasnik „Delta holdinga”, svoje dugove prema dobavljačima rešio je tako što je 2010. prodao „Delta maksi” belgijskom „Delezu”. Osim što su Miškovića mučili dugovi, trenutak prodaje poklopio se sa kritikama bivšeg predsednika Borisa Tadića po kojima u našoj zemlji ima „nepristojno bogatih” koji porez ne plaćaju u svojoj državi. Bilo je to u vreme kad se „Delta maksi” smatrao draguljem u Miškovićevoj poslovnoj kruni, jer je firma bila u plusu od 18 miliona evra. U to vreme u regionalnoj poslovnoj zajednici bio je popularan vic koji počinje pitanjem: koja je omiljena igra Ivice Todorića i Miroslava Miškovića. Odgovor je, naravno bio – monopol. Zanimljivo je, ipak, da je prve godine od preuzimanja „Delez” u ovoj igri izgubio. Kompanija je na kraju 2011. godine bila u minusu od 80 miliona evra. Kasnije je „Delez” ponovo uspeo da se vrati u plus, ali se pitanje monopola stranom vlasniku u ovdašnjoj javnosti nije postavljalo. Epilog Miškovićevog razduživanja je da ovaj krupni kapitalista i danas ima značajan nivo duga koji prevazilazi 46 milijardi dinara. Ono što je dobro jeste što Mišković poslovne prihode već godinama drži na stabilnom nivou od oko 50 milijardi dinar, što firma ostvaruje dobit oko 700 miliona dinara. Ipak, ono što Miškovićevu poziciju prema bankama relaksira je što kapital „Delte” iznosi 70 milijardi dinara. To znači da Mišković na 100 evra svog kapitala ima oko 60 evra duga. Sa druge strane, Ivica Todorić na svojih 100 evra ima 700 evra pozajmljenog kapitala.

Da su se tokom krize u Srbiji promešale karte možda najbolje svedoči činjenica da su pre 2009. godine sinonimi srpskog krupnog kapitala bili Miroslav Mišković i Milan Beko, koji sada u bescenje prodaje „Luku Beograd”. Sada se, po obimu poslovnih prihoda, bitka za prvo mesto na tronu vodi između Miškovića i Miodraga Kostića, vlasnika „MK grupe”, koji za sada uspešno igra igru sa svojim poveriocima. Poslovne prihode drži na nivou nešto većem od 30 milijardi dinara, a dobit grupe je 2,8 miliona, dok su njegovi dugovi oko 30 milijardi dinara. Na tom nivou je i kapital grupe, što još nije zabrinjavajući nivo duga.

Neke privrednike, koji su pre krize žarili i palili ovdašnjom poslovnom scenom, srpska javnost je skoro zaboravila. Jedan od njih je Đorđije Nicović, koji je pre krize vodio 27 kompanija, imao 13.000 zaposlenih i promet veći od 250 miliona evra. Na kraju 2006. godine njegova kompanija je po vrednosti kapitala bila među prvih sto u Srbiji. Država mu je već sredinom 2010. oduzela tri tekstilne fabrike – „Niteks”, „Rudnik” i „Prvi maj” – a ubrzo je i ostao bez akcija AIK banke. Ostao je i bez 300 deonica i četiri odsto kapitala Niške banke.

U javnosti se više ne pojavljuje ni Slobodan Vučićević. Pošto je slovenački „Istrabenc” prodao „Drogu kolinsku”, u okviru koje su poslovali „Štark” i „Grand”, Vučićević je započeo biznis u Hrvatskoj i kad ga je tamošnji poslovni partner izigrao, povukao se u ilegalu. Investirao je u hotelski kompleks na Srebrnom jezeru.

Uprkos svim razlikama, ono što je zajedničko za sve regionalne krupne kapitaliste je da im u trenutku uspona smeta bilo kakvo povezivanje sa državom i političarima. A u trenutku kada su na finansijskoj ivici, svima su oči uprte u državu. I svima od reda smeta to što ih javnost, koja je siromašila devedesetih dok su se oni bogatili, zove tajkunima. Tako je i Todorić javno negodovao ističući da su „tajkuni jedini uspješni dio hrvatskog gospodarstva”.

Izgleda svi srećni tajkuni, u skladu sa onom Tolstojevom, liče jedni na druge. Svaki nesrećan, nesrećan je na svoj način.