Ujedinjeni u različitosti, razjedinjeni jedinstvom

Nespremni da više vlasti predaju Briselu, suočeni sa dezintegracijom integracija, poljuljanog samopouzdanja, pritisnuti krizom političkog identiteta i osipanjem poverenja građana, lideri Evropske unije aktiviraju ideju koja ih je delila pre više od dve decenije: napredovanje ka zajedništvu u dve brzine.

Dok su juče u Rimu obeležavali 60. godišnjicu ugovora koji je promenio političku topografiju kontinenta, doneo mir i otvarao vrata prosperitetu, političari su se prisećali dostignuća prošlosti i mukotrpnog rada da mehanizmi ekonomske saradnje pripreme teren za zajedničke političke institucije.

Sadašnjost EU pritiska velika neizvesnost koja preti daljem udruživanju. Nova Deklaracija o jedinstvu potpisana je u vreme kada je ideja Evrope kao ideologije ugrožena.

Manje od petine Evropljana podržava transfer moći od država-članica ka Briselu. Britanija formalno pokreće bregzit, antievropski populisti su u usponu. Nagrizaju unutrašnje podele zapad-istok, sever-jug. Sukobljavaju se oko migranata i evra.

Veliko pospremanje najavljeno je na poslednjem briselskom samitu početkom meseca, kada su prvi put posle decenija reformi i stvaranja nadnacionalnih institucija nagoveštene mere koje predviđaju da članice povrate kontrolu nad delom odluka koje sada pripadaju Briselu.

Evropska komisija predstavila je tada pet scenarija budućnosti EU. Od toga da se nastave planirane reforme kao da se ništa ne dešava, svođenja EU na zajedničko tržište, više Evrope na manje tema, više Evrope na sve teme, više zajedništva jer lokalno i posebno ne počiva na globalnom i univerzalnom.

Da bi odolela izazovima, Unija povlači poteze za koje se ne zna da li će pomoći ili odmoći jedinstvu. Paleta različitih rešenja jasan je znak da stvari ne idu kako bi trebalo, što nesumnjivo potvrđuje treći scenario: više Evrope za neke članice. EU u dve ili više brzina.

Koliko Evrope može Evropa da podnese? EU je već podeljena oko članstva u zoni evra i Šengenskom sporazumu, a da li bi uvođenje novih podela značilo mirenje sa činjenicom da Unija nije uspela da stvori ravnomeran političko-ekonomski prostor koji bi postupno otklanjao razlike?

Reaktivirane ideje Evrope A i Evrope B – koju je 1994. prvi put lansirao tadašnji francuski premijer a odmah je prihvatile i razradile nemačke hrišćanske demokrate – svedočanstvo je koliko se Unija poslednjih godina promenila pod udarom serije kriza.

Ideja o EU dve brzine deluje kao priznanje tektonskog poremećaja pošto Unija nije ostvarila identitet kakav priželjkuje. Nije pokazala dovoljno fleksibilnosti prema svetu koji se politički, socijalno i ekonomski brzo menja. Nije uspela da ekonomske integracije proprati izgradnjom zajedničkog socijalnog modela, institucija tržišta rada, fiskalnim sporazumima.

Zvuči razumno da se nedostignuti stepen zajedništva ne negira, a kakvi mogu da budu rezultati pragmatskog pokušaja „menadžmenta nejedinstva” kroz formulu Evrope prvog i drugog razreda? Da li je trening u dve brzine samo privremeno usporavanje i koliko bi rivaliteti između putnika u prvoj i drugoj klasi produbili razlike i vodili kraju Unije?

Nemačka, Francuska, Italija i Holandija su najglasniji pobornici modela Unije koja bi se kretala u dve brzine: jedna za države sposobne da se brže i efikasnije politički, ekonomski, finansijski ili vojno integrišu. Druga je namenjena onima koji to nisu u stanju.

U praksi to bi značilo prihvatanje realnosti evropskih kastinskih podela na uspešne i „one druge”, mediteranske i istočne članice pritisnute ekonomskim i finansijskim nevoljama kojima se namenjuje život u zadnjim klupama Unije.

Evropa je, čini se, došla do tačke da drugačije više ne ide, a da li bi ubrzanje integracija jednih druge ostavilo na periferiji, čime bi se produbili rascepi? Dilema je ozbiljna: prihvatiti striktna pravila koja „uspešni” pišu u korist svojih ekonomija, ili nastaviti manje obavezujućim putem koji više uvažava nacionalne stvarnosti?

Nemačka kancelarka Angela Merkel, francuski predsednik Fransoa Oland i predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker pokušavaju da objasne da to što EU može da nastavi u dve različite brzine podrazumeva kretanje u istom pravcu i uveravaju da uvođenje podele ne znači trajnu klasifikaciju.

Promoteri dvobrzinske EU brzo su naišli na kritike. „Formiranje različitih političkih centara među zemljama članicama nije u interesu Finske”, piše u „Helsingen Sanomatu” premijer te zemlje Juha Sipila.

Članice Višegradske grupe, one koje u poslednje vreme ugrožavaju saradnju i solidarnost, upozoravaju da se EU deli na „čvrsto jezgro” i „periferiju”. Mogućnost da Nemačka i Francuska – bez konsultacije drugih – koordinišu politiku prema Rusiji, na primer, izaziva negodovanje.

Prednjači Poljska koja je besna zbog reizbora svog bivšeg premijera i protivnika sadašnje vlasti u Varšavi, Donalda Tuska. U Varšavi kažu da se Unijom upravlja „po nemačkom diktatu”, a premijerka Beata Šidlo je čak pretila da neće potpisati Rimsku deklaraciju.

Kancelarka Merkel drži se formule „ujedinjenih u različitosti”, pa je uspela da obezbedi podršku za „dvobrzinske” elemente, pošto je tekst balansiran uveravanjima u ravnopravan tretman svih.

Nemačka, kojoj su integracije stub spoljne politike, stoji na stanovištu da samo fleksibilnost može da očuva članice na okupu. To je razuman ali i riskantan izbor u vreme uspona nacionalista i evroskeptika koji članice i institucije EU žele da uvere da od njihovog sna o federalnoj Evropi neće biti ništa. Što bi bio i kraj sna država koje čekaju prijem.