EU na sporednom koloseku u izbornoj kampanji
Evropske integracije prvi put posle 2000. godine nisu tema koja ujedinjuje gotovo sve predsedničke kandidate. Kad bi samo broj predsedničkih kandidata odlučivao u kom će pravcu ići Srbija, onda bi posle 2. aprila voz sa briselskog koloseka skrenuo ka Moskvi. To se ipak neće desiti.
Za razliku od izbora 2012. godine, kada su gotovo svi kandidati u prvi plan stavljali evropski put naše zemlje, na ovogodišnjem biračkom listiću ima mnogo više evroskeptika.
Najveći protivnici puta Srbije ka EU su Vojislav Šešelj, Boško Obradović, Miroslav Parović, Aleksandar Popović i Milan Stamatović. S druge strane, predsedničke kampanje Saše Radulovića i Belog Preletačevića potpuno su rasterećene od priče o EU. Na taj način dolazimo do računice da sedam od 11 kandidata ne iskazuju entuzijazam kad je reč o ovom pitanju.
„Svi u Evropi su protiv briselskog centralnog komiteta, zbog čega se EU raspada pred našim očima. Kako neko može neko da juri ka Briselu, kad London pokreće postupak razdruživanja”, objasnio je nedavno u intervjuu za „Politiku” predsednički kandidat Dveri Boško Obradović. Za razliku od njega, oni koji su za pridruživanja, poput Saše Jankovića ili Vuka Jeremića, kao da ovu temu tek uzgred i stidljivo pominju. Jedini „dinosaurus evrofanatizma” je Nenad Čanak, dok bi se Aleksandar Vučić mogao svrstati u evropragmatike, koji se zalažu za evropski put Srbije, ali bez uvođenja sankcija Rusiji.
A doskora sve je bilo drugačije. Evrointegracije Srbije bile su centralna tema svih izbora u prethodnoj deceniji, kad su praktično svi politički putevi vodili ka Briselu. To je obeležilo čitav period posle 2000. godine, gde su jedino radikali zastupali suprotne stavove. Sve je kulminiralo čuvenom izjavom Dragana Markovića Palme da se „patriotizam ne sipa u traktor”. Ipak, teško da bi danas neko dobio izbore isključivo na priči o Srbiji u EU, kao što je to pošlo za rukom Tadićevim demokratama 2008. godine i četiri godine kasnije Nikolićevim naprednjacima, koji su dobro uočili vladajuće trendove.
Pre svega pet godina, na prošlim predsedničkim izborima, u evropska prsa busali su se Boris Tadić (DS), Tomislav Nikolić (SNS), Ivica Dačić (SPS), Zoran Stanković (URS) i Ištvan Pastor (SVM), koji su zajedno osvojili gotovo dve trećine glasova. U velikoj meri zbog kritičkog stava prema EU, tada su loše prošli Vojislav Koštunica (DSS) i Jadranka Šešelj (SRS). Verovatno je posledica ove politike i to da su obe partije na izborima 2014. ostale izvan parlamenta, gde su se ipak vratile posle prošlogodišnjih izbora – na talasu rastuće sumnje u evropski put Srbije.
Zašto je EU postala sporedna tema srpske predsedničke kampanje? Verovatno je jedan od razloga što su kandidati procenili da im ova priča teško može doneti veliki broj glasova i da na tom pitanju ne mogu da naprave ključnu razliku u odnosu na protivnike. Drugi razlog je velika kriza u samom Briselu. Evrointegracije gube privlačnost, jer se pokazalo da ni one nisu idealno gorivo za srpske traktore, a da se „smederevac” ne loži pregovaračkim poglavljima.
Brisel se više puta otvoreno stavljao na stranu Prištine u njenim sporovima s Beogradom, posebno kad je reč o obavezi formiranja Zajednice srpskih opština. Uprkos svemu, orijentacija Srbije ka EU ni posle ovih izbora neće biti izmenjena, što svedoči o stabilnosti i predvidivosti politike zvaničnog Beograda.
