​Prvo pucaj, posle pitaj ko je

Donald Tramp je ove nedelje ličio na Sandru Bulok u filmu „Mis tajni agent”, koja se tobož nadmetala za titulu lepotice i izluđivala sve oko sebe, organizatore, medije i ostale takmičarke, sve dok nije pristala da, kao i svaka druga dobra misica na planeti, izgovori potpunu besmislicu – da joj je najveća želja mir u svetu.

Šef Bele kuće je dosad izbezumljivao establišment odbijajući da spoljnu politiku SAD predstavi iz ugla američke izuzetnosti i širenja ljudskih prava i demokratije. Govorio je isključivo o američkim interesima, od preuzimanja iračke nafte do saradnje sa bliskoistočnim tiranima u ratu protiv terorizma. Ipak, pritisnut sa svih strana, američki predsednik je posle napada hemijskim oružjem u Siriji počeo da, kao i svi njegovi prethodnici, govori o moralnim obavezama Amerike. Pominje „crvene linije” i „norme civilizacije”. Njujorški milijarder je konačno progovorio jezikom spoljnopolitičke propagande i počeo da navodi ubijene bebe i starce kao motiv za američko delovanje. S reči je prešao na dela i, na oduševljenje vašingtonske elite, naredio napad na Asadove snage. Kada je žalio ubijene civile i poslao 59 krstarećih raketa na sirijsku vazduhoplovnu bazu, Tramp je prvi put pobrao pohvale brojnih političara, analitičara i novinara. Zagovornicima intervencija, prebledelima zbog straha od navodnog Trampovog izolacionizma, konačno se vratila boja u lice. Još jedan šef Bele kuće je osnažio mit o moralnoj superiornosti Amerike. Misica je kazala da joj je mir u svetu jedina stvar na pameti.

NAGRADA I KAZNA, KAKO KOME: Samozadovoljstvo kvari samo jedna mala neprijatna činjenica – u istoj nedelji kada je napao jednog bliskoistočnog diktatora, Tramp je u Beloj kući dočekivao i hvalio drugog. Vlastodršca iz Damaska je za zlodela stigla ruka američke pravde, a egipatskog predsednika Abdela Fataha el Sisija su za držanje 60.000 političkih zatvorenika i ubistvo 1.600 ljudi (samo prošle godine) stigle pohvale usred Vašingtona i 1,3 milijarde dolara vojne pomoći pride. Tramp je osetio potrebu da granatira Asada posle ubistva 78 civila nervnim gasom, ali nijedan američki predsednik nije ganut nijednim zločinom Saudijske Arabije, koja je masakrirala nebrojano mnogo civila u Jemenu i pogubila hiljade svojih građana zbog kritikovanja vlade, jeresi i veštičarenja. Naravno da je Asad diktator kriv za smrt nekoliko stotina hiljada ljudi i da se ne može govoriti o legitimitetu njegove vladavine. Ali je isto tako tačno i da Amerika uklanja samo diktatore koji ne udovoljavaju njenim željama – talibane, Gadafija, Sadama – a pomaže podjednako brutalnim ili još gorim saveznicima u Rijadu, Bahreinu, Kairu. Uzaludni su svi pokušaji zapadnih liberala i zagovornika intervencija da se Sirija predstavi kao moralna epopeja – ona je bila i ostala polje politike čiji se akteri (Damask, Vašington, Moskva, Teheran i drugi) vode isključivo svojim interesima bez obzira na stradanje civila.

PANDORINA KUTIJA: Američki eksepcionalizam je u Siriji podjednako moralan koliko i ruski cinizam oličen u izjavama da je Asad „legalni predsednik” a Sirija „nezavisna, suverena zemlja”. Valjda se sada legalnost stiče bombardovanjem birača a suverenitet održava uz prisustvo stranih armija, paravojski, terorista i pobunjenika. U stvari, tamo nema legitimnih vladara na vidiku čak ni kada bi sutra stao rat. Ko bi se radovao vladi raznih islamskih država, Nusra frontu ili Al Kaidi? Ko je opozicija? Ko su umereni pobunjenici?

Na sva ova i brojna druga pitanja koja su mučila Obamu sada će morati Tramp da odgovara. Obama nije krenuo u pohod na Asada jer je znao da bi time otvorio Pandorinu kutiju. Bivši predsednik se pitao kako će reagovati Moskva na slabljenje svog saveznika. Da li će doći do sukoba SAD i Rusije ako pod američkim bombama nastradaju i ruski vojnici? Da li se napadom na režim u Damasku pomaže Islamskoj državi? Hoće li džihadisti popuniti vakuum nastao posle smene režima? Jesu li ustanici zaista umereni i hoće li stvarno sarađivati sa Zapadom?

PAMET TOMAHAVKA: Tramp se okružio generalima koji su ga ubedili da SAD moraju da demonstriraju silu i ubede i druge neprijatelje, poput Severne Koreje, da se Vašington neće libiti da reaguje. Pitao ih je šta da radi i oni su predložili jedino što znaju – upotrebu vojne sile. Drugačiji odgovor nije ni mogao da očekuje jer ljudima koji imaju čekić ceo svet liči na ekser. Generali su svojevremeno ubedili i Obamu da sve što je potrebno Iraku i Avganistanu jeste još samo malo više američkih vojnika i vidimo kako se to lepo završilo. Uprkos svim glasovima koji su ga ubeđivali da mora da krene protiv Asada, Obama se ipak čuvao još jednog Iraka ili Libije. Zbog toga je bio stavljan na stub srama. Ali, čuvari svetske savesti sada mogu da odahnu. Tramp nije ostao slep i gluv na patnje civila i Vašington se uključio u još jedan pravedni rat. Predsednik nije objasnio kako misli da zaustavi sukob u Siriji, gde da pronađe političko rešenje za zavađene strane i šta da ponudi Rusiji ili Iranu, koji isto tako hladnokrvno ostvaruju sopstvene interese. Koja će zemlja sa svrgnutim nedemokratskim režimom poslužiti kao uzor za Siriju? Irak? Avganistan? Libija? Ko to zna. Prvo pucaj, posle pitaj ko je. Ionako se ne radi o tvojoj koži.