​Прво пуцај, после питај ко је

Доналд Трамп је ове недеље личио на Сандру Булок у филму „Мис тајни агент”, која се тобож надметала за титулу лепотице и излуђивала све око себе, организаторе, медије и остале такмичарке, све док није пристала да, као и свака друга добра мисица на планети, изговори потпуну бесмислицу – да јој је највећа жеља мир у свету.

Шеф Беле куће је досад избезумљивао естаблишмент одбијајући да спољну политику САД представи из угла америчке изузетности и ширења људских права и демократије. Говорио је искључиво о америчким интересима, од преузимања ирачке нафте до сарадње са блискоисточним тиранима у рату против тероризма. Ипак, притиснут са свих страна, амерички председник је после напада хемијским оружјем у Сирији почео да, као и сви његови претходници, говори о моралним обавезама Америке. Помиње „црвене линије” и „норме цивилизације”. Њујоршки милијардер је коначно проговорио језиком спољнополитичке пропаганде и почео да наводи убијене бебе и старце као мотив за америчко деловање. С речи је прешао на дела и, на одушевљење вашингтонске елите, наредио напад на Асадове снаге. Када је жалио убијене цивиле и послао 59 крстарећих ракета на сиријску ваздухопловну базу, Трамп је први пут побрао похвале бројних политичара, аналитичара и новинара. Заговорницима интервенција, пребледелима због страха од наводног Трамповог изолационизма, коначно се вратила боја у лице. Још један шеф Беле куће је оснажио мит о моралној супериорности Америке. Мисица је казала да јој је мир у свету једина ствар на памети.

НАГРАДА И КАЗНА, КАКО КОМЕ: Самозадовољство квари само једна мала непријатна чињеница – у истој недељи када је напао једног блискоисточног диктатора, Трамп је у Белој кући дочекивао и хвалио другог. Властодршца из Дамаска је за злодела стигла рука америчке правде, а египатског председника Абдела Фатаха ел Сисија су за држање 60.000 политичких затвореника и убиство 1.600 људи (само прошле године) стигле похвале усред Вашингтона и 1,3 милијарде долара војне помоћи приде. Трамп је осетио потребу да гранатира Асада после убиства 78 цивила нервним гасом, али ниједан амерички председник није ганут ниједним злочином Саудијске Арабије, која је масакрирала небројано много цивила у Јемену и погубила хиљаде својих грађана због критиковања владе, јереси и вештичарења. Наравно да је Асад диктатор крив за смрт неколико стотина хиљада људи и да се не може говорити о легитимитету његове владавине. Али је исто тако тачно и да Америка уклања само диктаторе који не удовољавају њеним жељама – талибане, Гадафија, Садама – а помаже подједнако бруталним или још горим савезницима у Ријаду, Бахреину, Каиру. Узалудни су сви покушаји западних либерала и заговорника интервенција да се Сирија представи као морална епопеја – она је била и остала поље политике чији се актери (Дамаск, Вашингтон, Москва, Техеран и други) воде искључиво својим интересима без обзира на страдање цивила.

ПАНДОРИНА КУТИЈА: Амерички ексепционализам је у Сирији подједнако моралан колико и руски цинизам оличен у изјавама да је Асад „легални председник” а Сирија „независна, суверена земља”. Ваљда се сада легалност стиче бомбардовањем бирача а суверенитет одржава уз присуство страних армија, паравојски, терориста и побуњеника. У ствари, тамо нема легитимних владара на видику чак ни када би сутра стао рат. Ко би се радовао влади разних исламских држава, Нусра фронту или Ал Каиди? Ко је опозиција? Ко су умерени побуњеници?

На сва ова и бројна друга питања која су мучила Обаму сада ће морати Трамп да одговара. Обама није кренуо у поход на Асада јер је знао да би тиме отворио Пандорину кутију. Бивши председник се питао како ће реаговати Москва на слабљење свог савезника. Да ли ће доћи до сукоба САД и Русије ако под америчким бомбама настрадају и руски војници? Да ли се нападом на режим у Дамаску помаже Исламској држави? Хоће ли џихадисти попунити вакуум настао после смене режима? Јесу ли устаници заиста умерени и хоће ли стварно сарађивати са Западом?

ПАМЕТ ТОМАХАВКА: Трамп се окружио генералима који су га убедили да САД морају да демонстрирају силу и убеде и друге непријатеље, попут Северне Кореје, да се Вашингтон неће либити да реагује. Питао их је шта да ради и они су предложили једино што знају – употребу војне силе. Другачији одговор није ни могао да очекује јер људима који имају чекић цео свет личи на ексер. Генерали су својевремено убедили и Обаму да све што је потребно Ираку и Авганистану јесте још само мало више америчких војника и видимо како се то лепо завршило. Упркос свим гласовима који су га убеђивали да мора да крене против Асада, Обама се ипак чувао још једног Ирака или Либије. Због тога је био стављан на стуб срама. Али, чувари светске савести сада могу да одахну. Трамп није остао слеп и глув на патње цивила и Вашингтон се укључио у још један праведни рат. Председник није објаснио како мисли да заустави сукоб у Сирији, где да пронађе политичко решење за завађене стране и шта да понуди Русији или Ирану, који исто тако хладнокрвно остварују сопствене интересе. Која ће земља са свргнутим недемократским режимом послужити као узор за Сирију? Ирак? Авганистан? Либија? Ко то зна. Прво пуцај, после питај ко је. Ионако се не ради о твојој кожи.