Ričarda Trećeg brani vreme u kojem živi

Te su „ elite” postale interesne grupe, skupina ljudi sa mafijaškom logikom gde su moral i savest nepoznate kategorije, a novac i moć svetinja. I to je tako decenijama unazad.  O tome ćutati, ili se praviti da nije tako,  nije samo kukavičluk, nego je i neodgovorno i opasno.

Kud ćete bolje vreme za ovaj komad ? „Ričard Treći”  je Šekspirova najpolitičkija drama. Ona prati dolazak na vlast, opaku logiku te vlasti i pad sa vlasti Ričarda Glostera, čoveka koga niko nije uzimao za ozbiljno.

Voleo bih da doživim dan da ta tema ne bude goruća  u svetu, ali i u Srbiji. Želeo bih da Ričard i njegov princip ostane u istoriji i nikad se ne probudi. Mi smo još jedna u nizu generacija  svedoka Šekspirovog genija koji je svojim dramskim delima tako naslikao čoveka  sa svim njegovim slabostima i bolestima da je na žalost postao svevremen.

Vladavina Ričarda Trećeg trajala je dve godine. Kralj je iskoristio to vreme da maksimalno uživa u lepim stvarima, ali i u životu: jeo je ždralove i čaplje i zalivao ih sa decilitrima vina. Šta je u fokusu vašeg scenskog tumačenja ovog dela? Zašto je Ričard Treći, kako rekoste, naš savremenik i sagovornik?

A zašto se dolazi na vlast danas, kao i onda, nego da se uživa u moći, u lepim stvarima u životu. Ili stvarno, iskreno, mislite da je to zbog želje  i brige o opštem  dobru? U to ne veruje danas ni dete. U istoriji su incidentne  vođe  oni koji su u mirnodopskim uslovima napravili zlatno doba.

Otuda se smatra demokratija najmoćnijim alatom protiv tiranije jer izbija moć iz ruku jednog čoveka i daje je institucijama koje postupaju po napisanim zakonima.

Ali, ona zahteva i stalnu i tešku borbu stanovništva jedne države. “Zlatnog doba nikada nije ni bilo, niti će ga  biti” kako je to lepo rekao Josif Brodski, ruski pesnik u svom čuvenom predavanju studentima Mičigenskog univerziteta. I evo eru vladavine  Elizabete Prve o kojoj je i  Šekspir pisao upravo nazivaju „zlatnim dobom”, zbog procvata kulture i države. Ali baš u to njeno vreme  je i počela kolonizacija Severne Amerike i Indije. Dakle, sa etičke, šire tačke gledišta to „zlatno doba” je plaćeno krvlju nevinih ljudi koji su branili svoju slobodu i zemlje.

Tačka! Dok se jedan ne otegne drugi se ne protegne.

Koliko je Ričard Treći klizav teren za glumca,  budući da je reč o čoveku đavolskog šarma, odnosno psihološki izrazito slojevitoj ličnost?

Činjenica je da je  Ričard Treći jedna od najčešćih  želja  pozorišnih glumaca, a to je zato što je on i ljubavnik, i vojskovođa, i perfektni demagog, i surovo ambiciozan i inteligentan  tiranin. Kombinacija surovosti, šarma i pameti je sama po sebi izrazito zavodljiva.

A Šekspir mu kroz monologe daje vrlo prisan odnos sa publikom kojoj objašnjava, najavljuje i komentariše svoja dela i time od publike pravi neku vrstu saučesnika u svim svojim strašnim zločinima. Jer, publika po pozorišnim kodeksima ćuti ili aplaudira. 

Monarh koga je Šekspir opisao kao „otrovnu žabu krstaču” na putu do vlasti uklonio je svakoga ko mu je stao na putu. Kakav je to unutrašnji poriv koji u čoveku probudi takve strasti?

Šekspir je pisao u vreme Elizabete Prve, i njegove istorijske drame u koje spada i Ričard Treći” su pored neosporne umetničke vrednosti, služile i i kao vrhunska propaganda legitimiteta njene vlasti. Ričmond, čovek koji ubija Ričarda Trećeg, je Elizabetin  deda. Šekspirov Ričard i njegova dela i osobine se u mnogome ne poklapaju sa Ričardom Trećim kao istorijskim likom. Ni veliki Šekspir nije bio imun na dnevno političke potrebe, čemu onda mi da se nadamo? Odnos umetnika prema vlasti je takođe, vrlo komleksna i zanimljiva tema. 

Ričard Treći, stari tiranin za novo vreme, ujedno je jedan od najpoznatijih negativnih junaka u istoriji književnosti. Kako ćete ga braniti na sceni?

Brani se Ričard  vremenom koje živi i koje je deformisanije  i grbavije od njega samog. I beskrupuloznije i surovije od njega. To je vreme gde je glava jeftina, a podmetanja i manipulacija legitimna stvar. Niti jedan lik u ovoj drami nije pozitivan ili potpuno čist. Pa, čak ni deca koja se pojavljuju u drami i koje Ričard ubije, meni ne izgledaju nevino. 

Zanimljivo je  i to da su jedina dva čoveka koja pominju savest u ovom komadu su Ričardove plaćene ubice. U takvom vremenu gde je svako svakom vuk , gde se ljubav tumači kao slabost , brzina u surovosti je  prednost, a ne zlo. Makijavelistički pristup je jedini moguć.