Legalizacija uspomena

Ni „Prištine” nema odavno, ali je bar na njenom mestu krajem šezdesetih osvanula kafana „Čubura”, eno je tamo i danas.

Zapravo, na uglu Čuburske i Mačvanske ulice, baš preko puta mesta gde su nekad bile krčma „Čubura” i kuća s drvarom koju je držao otac Bate Stojkovića, nikao je zanatski centar sa četrdeset lokala sklepan od drveta, prvi u Beogradu, možda i u državi?

Bio je takav da su ga veseljaci odmilja prozvali „Gradić Pejton”, po istoimenoj televizijskoj „sapunici” koja je u to vreme praznila ulice po Srbiji.

Slučaj nije promakao ni nadležnima pa je Ranko Radević, arhitekta iz Goldsvortijeve ulice koji ga je projektovao, 1968. godine ovenčan Oktobarskom nagradom grada Beograda. Da je odlikovan Ordenom zasluga za narod komšije bi se zaklele da se to odličje skrasilo na pravim grudima.

Jer, boemska Čubura ponovo je prodisala punim plućima i razvigorila se. „Vltava” je tada bila stecište beogradskih advokata, u „Maloj Vltavi” je u ilegali zasedao kružok bivših „turista” s Golog otoka vazdan zaokupljen urotničkim šaputanjima, dok su se u „Trandafiloviću” šepurile parajlije.

Nigde mesta za normalan svet. Lokali u „Pejtonu” bili su skučeno tesni kao nerazgažene cipele, pa su zanatlije izgledne mušterije čekale u kafanskoj bašti leti, a za prva dva stola do ulaza zimi.

Preko puta kafanskih dveri radnjicu je držao Bata tašner, do njega beše pečatorezac, a iza električar čiji je lokal baštinio majstor za izradu kandila, obućari i krojači su se rasporedili unaokolo, po revirima, muški i ženski frizer bili su skupa, duge snežnobele venčanice modnog salona bile su i ostale ukras Čuburske ulice...

Ali, najistaknutije mesto zauzimala je jedna od prvih starinarnica u Beogradu, koju je s varljivom srećom držao Nidža Rumeni, sve dok joj naziv nije promenio u „antikvarijat”. Jer, čuburske udžerice bile su oduvek pune starih, istrošenih i iznošenih stvari, pa su nove sirotinji oduvek bile draže, samo im je starinarnica nedostajala da ih podseća na život. Ipak, za svaku muku tu se mogao pronaći lek... Gotovo svaku!

Čuburci su, kao i svakog slučajnog namernika, i tranziciju dočekali širom raširenih ruku. Pomislili su, valjda, da će posedeti malo, koliko da se izduva, pa nastaviti svojim putem. Ali, ne biva.

Promaklo im je i ono važno upozorenje 1996. godine, kada je najavljeno rušenje kafane „Orač” na uglu Avalskog druma i Ulice kneginje Zorke, pa su o istom trošku nestala mnoga zdanja sa znamenitim kafanama, od Slavije do „Savinca”. Dobro, de, „Orač” je počeo s radom tek 1948. u zgradi u kojoj je pre toga bila abadžijska radnja, ali „Astronomija” je za sobom imala čitavo stoleće, a ni cigla nije preostala od nje! Tek tada je i na Čuburi zaigrala mečka! Tako je otkrivena bolna istina da je Beograd revnosnije rušen u miru, nego u svim ratovima što su minuli njegovim atarom.

Prvi na udaru našao se „Pejton”, i dalje veseo, ali već star i oronuo. Umesto dragog i jedinog stecišta prijatelja i komšija, naprasno je postao interesantno gradsko građevinsko zemljište, a meračio ga je svako ko nije žurio na voz i imao malo sumnjivog kapitala. Jer, nekad ukleta periferija postala je preko noći prestižno mesto za stanovanje (tri hiljade maraka, a docnije evra za kvadrat).

– Čim smo saznali za podmukle namere ondašnje vlasti organizovali smo protestne skupove sa potpisivanjem peticije za spas „Pejtona” – priča Tomislav Stojanović, pečatorezac i „gradonačelnik” čuburskog drvengrada, vadeći odnekud podeblju kartonsku fasciklu sa zapisnicima, dokumentima i novinskim isečcima, pa i spiskom većine zainteresovanih „investitora”.

– Sa istim ciljem bilo je i pesničkih resitala, pozorišnih predstava ili muzičkih koncerata usred „Pejtona”, dolazili su pisci, glumci, muzičari, slikari, novinari... i ostali Čuburci, sve sam čestiti svet. Mada, iako se čulo za našu muku, Damoklov mač nam je sve vreme visio nad glavom, a pred vratima brundao buldožer. Očajni, obratili smo se gradskim vlastima, pa su nas primili Goran Vesić, gradski menadžer, i Milutin Folić, gradski urbanista. Od njih smo saznali da, zvanično, „Pejton” i ne postoji, da mu je još onomad vek oročen na deset godina. A onda je usledilo iznenađenje. Jer, obećali su da će nam svakako pomoći oko legalizacije i upisa u katastar, pa da nastavimo tamo gde su nas pretnje rušenjima prekinule. Hvala im. Prvi put sam nakon toga mirno zaspao.