Rusija može bez Asada, ali ga se zasad neće lišiti

Naročito nakon američkog bombardovanja Asadove baze iz koje je navodno pokrenut napad hemijskim oružjem na civile u antirežimskoj enklavi u Idlibu, Vladimiru Putinu je teško da odustane od podrške sirijskom predsedniku pošto bi se time pokazao spremnim da naredi povlačenje čim prve američke bombe padnu blizu njegovih vojnika. Ulaskom njene vojske u Siriju, Rusija je demonstrirala čvrsto stajanje uz saveznike, za kakvo Amerika, prema zamerkama sirijskih pobunjenika i njihovih regionalnih pokrovitelja, nije bila u stanju.

Tom čvrstinom Kremlj je uspeo da privoli bliskoistočne neprijatelje Asada i tradicionalne američke prijatelje da se prema ruskom prisustvu u Siriji i, uopšte, na Bliskom istoku odnose kao činjenici koju ne vredi osporavati. Umesto otpora prema Rusiji, kakav se od njih očekivao, te države su ispoljile jedino želju da sarađuju sa Moskvom.

Da bi Americi, koja se trudila da je diplomatski i ekonomski izoluje nakon ukrajinske krize, dokazala da je ne može držati u karantinu, Rusija je preuzela rizik pokrenuvši intervenciju u Siriji. Sad kad joj se to barem delom isplatilo, oko godinu dana pred predsedničke izbore u Rusiji, uz još krhku nacionalnu privredu, Putin nije u poziciji da dozvoli sebi lako popuštanje pred očiglednim pritiskom kakav SAD nastoje da na nju svale.

Zbog toga su – misleći na sebe i štetu koju bi njihove privrede pretrpele od pojačavanja sankciji Rusiji – evropske zemlje koje su odbile da se tom pritisku priključe zapravo učinile uslugu američkim željama u Siriji. Ako je, naime, ideja Donalda Trampa da odande istera samo Asada, najbolje što američki predsednik može uraditi jeste da prepusti Rusima da sami raskrste sa sirijskim predsednikom. Jer, to je, na duže staze, gotovo neminovno – druga je stvar, naravno, ako je Tramp zamislio da iz Sirije može izbaciti i Ruse i Irance.

Nijedna od skorašnjih pobeda koje se pripisuju Asadu nisu njegove koliko ruske i iranske. Bez boraca koje mu je poslao Iran, on bi verovatno bio gotov onoliko brzo koliko su to 2011, na početku rata, predviđali njegovi neprijatelji. Ni ta pomoć mu ne bi bila dovoljna nakon 2015. da tad Rusi nisu ušli u Siriju. Sam Asad je, pred unutrašnjim i spoljnim silama koje mu žele kraj, doslovno onakav kako metaforički nazivaju američke predsednike pred kraj mandata, kad više nemaju političku snagu: ćopavi patak, jedva pokretna meta za hice lovaca.

Taj laki plen, nemoćan kada je prepušten sebi, neprihvatljiv je za antirežimske borce. Da će sa njima, odnosno njihovim pokroviteljima, morati napraviti nekakav dogovor, Rusija je najočevidnije pokazala kada je ćutke prešla preko upada turske vojske u Siriju, gde je ona očistila zonu za pobunjeničke grupe. U međuvremenu je Ankara, sudeći po izjavama sirijske opozicije, minirala mirovni proces pod okriljem Rusije i Irana, što takođe poručuje Kremlju da ne ispusti iz vida turske interese, sem ako ne želi upuštanje u dugotrajan rat u Siriji, u kakav bi morala i da pošalje više svojih trupa.

Već je u nekoliko navrata – poslednji put i pred američko bombardovanje baze sirijskog režima – Rusija saopštila da ne podržava Asada bezuslovno, niti da je vezana za njega lično. Ne samo što ga svojim protivvazdušnim sistemima nije zaštitila od američkih bombi nego ni od izraelskih koje su padale po jedinicama Hezbolaha u Siriji – taj slučaj već upućuje i na to da Rusi nisu voljni da stanu do kraja ni iza iranskih interesa.

Ako bi i bez sirijskog predsednika bila kadra zadržati osnovne delove sadašnjeg režima u Damasku, koji garantuje njene interese, Rusija bi mogla proceniti da joj je Asad postao samo opterećenje. Sa Iranom je drugačije jer se za njega procenjuje da je tešnje povezan s porodicom Asad. Zato teranje i Moskve i Teherana na odstupanje od Asada zahteva dve zasebne strategije, sem ako SAD ne zamišljaju da diplomatijom nateraju ruske avione na povratak kući, nakon čega bi pobunjenici, uz nesumnjivo obilatu pomoć sa strane, nekako potukli pešadiju iz proiranskih milicija.

Pristup koji Vašington trenutno primenjuje na Rusima teško da ičemu vodi. Tako deluju i poslednje izjave iz Moskve, na dan kada je u posetu došao američki državni sekretar Reks Tilerson. Putin je poručio da SAD – koje su najavile tu mogućnost – pripremaju novi napad u Siriji, i to lažiranjem ponovne upotrebe hemijskog oružja kao izgovora. Krajem nedelje u rusku prestonicu dolaze i šefovi diplomatija Irana i Sirije na dalje dogovore. Bilo bi iznenađenje da se na dnevnom redu nađe popuštanje.