Na korak od rata u Severnoj Koreji

Dakle, sve je spremno za još jedan rat u Aziji, Donald Tramp se ne skida sa okidača. Prvo je bombardovao Siriju, onda je Pentagon bacio na teroriste, ili talibane u Avganistanu, „majku svih bombi” od 9,5 tona eksploziva, sada je, izgleda, na redu Severna Koreja.

Po čemu je Pjongjang „zaslužio” preventivno bombardovanje? I šta uopšte znači termin „preventivno bombardovanje”, izraz koji je nastao posle 11. septembra 2001. godine? „Pravo” da sručite rakete i bombe i bez dozvole Saveta bezbednosti UN?

Severna Koreja svakako nije primer demokratske države, niti oličenje ljudskih prava, njihov diktator nije mi nimalo simpatičan, osim frizure koja je zaista fensi, ali takvih država ima tuce u ovom svetu 21. veka. Nuklearni vojni program Severne Koreje stalno je predmet osporavanja Zapada, a severnokorejske nuklearne probe izazivaju osude u rezolucijama Saveta bezbednosti UN.

S druge strane, Severna Koreja nije potpisnik ugovora o zabrani proizvodnje i proliferacije nuklearnog oružja, a pošto taj ugovor nije potpisala, pravno gledano, nema šta ni da krši.

Jer, ako svet može da živi s izraelskom atomskom bombom, s pakistanskom atomskom bombom i s indijskom atomskom bombom – bombama država od kojih nijedna nije potpisnica istog ugovora koji nije potpisala ni Severna Koreja – čemu tolika stigmatizacija Severne Koreje?

Pjongjang svoje nuklearne probe izvršava isključivo u podzemnim objektima, na nekoliko kilometara dubine. Nema radijacije, nema nikakvog rušenja objekata u blizini. Nijedan radioaktivni oblak nije dospeo ni do Južne Koreje, ni do Japana. Niko nije zabeležio povećanu radioaktivnost.

Nije bilo ni potresa koji bi uzrokovali bilo kakvu štetu u okolnim zemljama. To što iz Pjongjanga dolazi ratoborna retorika – pa to slušamo već 65 godina.

To nije razlog za rat. Lider Severne Koreje možda je malo „udaren”, ali svakako nije glup da prvi baci atomsku bombu na bilo koju zemlju. Pjongjang, pre svega, želi direktne razgovore sa SAD, Klintonova administracija svojevremeno je obećala veliku pomoć Severnoj Koreji u hrani i nafti u zamenu za to da Pjongjang obustavi nuklearna istraživanja u Pjongsonu.

Severna Koreja ugasila je nuklearni reaktor, pa je tako tada ispunila svoj deo dogovora, ali Vašington nije, i program istraživanja je nastavljen.

Jedina severnokorejska „valuta” u pregovorima sa SAD, a cilj Pjongjanga jeste ekonomska pomoć i skidanje zapadnih sankcija, zapravo je atomsko oružje. Zapad želi da se Severna Koreja odrekne atomskog oružja, ali da i dalje ostane pod zapadnim sankcijama zbog stanja demokratije i ljudskih prava.

Kim Džong Un i ekipa videli su kako je prošao Sadam Husein i kako je prošao pukovnik Gadafi bez atomskog oružja, pa im ideje Zapada nisu bliske.

Ulazimo u sferu mogućeg rata dve države koje imaju nuklearno oružje, nešto što dosadašnja istorija ratovanja nije još zabeležila. Ko će izgubiti živce, ili ko će popustiti u ovoj kaubojskoj igri kod „OK Koreje”?

Ako Pjongjang ne izvrši test nuklearne bombe, onda je za konzervativni deo političkog i vojnog establišmenta Severne Koreje veliki vođa Kim Džong Un pokazao slabost, i to ga u budućnosti može koštati položaja.

Ako Severna Koreja izvrši nuklearnu probu, Donald Tramp će to jedva dočekati da bi Americi pokazao kako je jak predsednik i američki ratni brodovi lansiraće krstareće rakete.

Prvi cilj biće instalacije severnokorejskog nuklearnog programa, verovatno lansirne rampe i neka postrojenja čije uništenje neće dovesti do radijacije. Ako Severna Koreja zaključi da je to ograničeni udar, više zbog Trampovog imidža, i ne odgovori vojno previše radikalno, sukob možda može ostati u granicama kontrole.

Amerikanci unište nekoliko lansirnih rampi i zgrada u severnokorejskoj vojnoj bazi, Pjongjang odgovori topovskom vatrom u demilitarizovanoj zoni na granici sa Južnom Korejom i lansiranjem nekoliko raketa kratkog i srednjeg dometa po američkim ciljevima u Južnoj Koreji ili Japanu, ili na Guamu. A te rakete američki protivraketni sistem THAAD ili sistem SM-3 na ratnim brodovima SAD ili Južne Koreje obori.

Šta dalje? Ili zaustavljanje rata, ili podizanje uloga?

U scenariju takvog sukoba nikad ne znate da li krstareća raketa „tomahavk” ima klasičnu ili nuklearnu bojevu glavu. Baš kao što to isto ne znate ni za severnokorejske rakete „nodong” i „misudan”. Severna Koreja raspolaže sa ukupno šest raketa interkontinentalnog dometa „huasong-13” i stotinak projektila srednjeg dometa „nodong” i „misudan”, kao i sa oko 200 projektila kratkog dometa „frog” i „skad”.

Pjongjang ima armiju od 1.190.000 pripadnika, paravojne snage od 5,7 miliona ljudi, avijacija od 545 borbena aviona previše je slaba i zastarela, još koristi avione „mig-15”, „mig-17” i „mig-19”. PVO sistem je zastareo, baziran na starim sovjetskim modelima, ratna mornarica zastarela...

Kopnena vojska još i ima neke kapacitete, pre svega u komando-jedinicama i artiljeriji, ali Pentagon svakako ne misli da se uvaljuje u kopneni rat u Koreji.

Za Kim Džong Una bilo bi najpametnije da nuklearni test odloži za neka druga vremena. Jer, ako se odluči za rat – izgubiće. Novi stanar Bele kuće po svaku cenu želi da se dokaže. Dok ne naleti na nekog sebi ravnog. Kinu.