Život u valjevskom „sivom domu”

U ovoj ustanovi, nekada jedinstvenoj u Jugoslaviji, sada u Srbiji, grehe okajavaju oni koji su počinili krivična dela kao maloletnici od 16 do 18 godina ili kao mlađe punoletne osobe. Maksimalna kazna je deset godina.

Zavod je zatvorenog tipa, ali sa 230 osuđenika u zatvorenom i oko 100 u poluotvorenom i otvorenom odeljenju. Nekada ih je bilo najviše 250, sada ih je znatno više. Skoro polovina, 45 odsto su počinili krivična dela sa elementima nasilja – ubistva, razbojništva, nasilničko ponašanje... Četvrtina je osuđena za dela protiv zdravlja ljudi, prvenstveno za nedozvoljeni promet i uživanje narkotika.

Često su u početnim fazama zavisnosti od alkohola ili droge, uglavnom potiču iz problematičnih porodica u kojima je bilo nasilja, narkomanije, prostitucije, najčešće nisu završili srednju školu, neki ni osnovnu, imaju vrlo oskudno radno iskustvo – skicira osuđeničku zajednicu Nataša Stevanović, načelnik Službe za tretman u valjevskom KP zavodu.

– Rad sa njima je specifičan, slojevit, vrlo složen u svakom individualnom programu. Ima puno osuđenika protiv kojih se vode novi krivični postupci dok ovde izdržavaju kaznu. To opterećuje tretman i otežava rad sa njima. Oni ne znaju kad će izaći, daleko su od početka, daleko od kraja – naglašava Stevanovićeva.

Najveći izazovi za zaposlene, dodaje, jesu sve veći priliv osuđenika sa izraženim višestrukim problemima i nedostatak kadrova koji rade neposredno sa njima, pre svega u službama za tretman, za poslove obezbeđenja i za obuku i upošljavanje.

KP zavod u Valjevu se umnogome razlikuje od ostalih zatvora. Najviše po tome što se osuđenicima, mladim ljudima, pruža puno šansi da raskrste sa kriminalom. Dostupno im je obrazovanje, dvadesetak njih trenutno pohađa osnovnu školu, kao istureno odeljenje obrenovačke osmoletke.

– Napolju sam završio samo dva-tri razreda, ovde sam nastavio školovanje i završio osnovnu. Posle sam bio stolar, sada radim u farbarskom pogonu. Ide mi taj posao, volim da radim. Kad budem na slobodi, želim da nađem neki posao, bilo šta, na građevini ili nešto drugo, samo da bude za stalno. Doći će i taj dan – priča momak iz Leskovca (23). Dečja faca, a „zaradio” osam godina zbog ubistva, skoro pola je već prošlo.

Zahvaljujući projektu nemačke organizacije „Help” posvećenom unapređenju programa tretmana osuđenih, ovde je organizovana obuka za različita zanimanja koju trenutno pohađa tridesetak osuđenika.

Uče za bravara, varioca, stolara, kuvara, bravara za aluminijumsku i plastičnu stolariju. Zavod organizuje i obuku za informatičku pismenost. Svaki osuđenik koji završi ove programe dobija sertifikat koji ne nosi obeležja KP zavoda, naglašava načelnica Stevanović.

– Odnedavno, pored stručnog osposobljavanja kao koraka ka slobodi, osuđenima se pruža mogućnost i da apliciraju kod organizacije „Help” za svoj mini biznis u vrednosti do 2.400 evra, kad izađu iz zatvora. Izbor se obavlja među onim osuđenicima koji imaju poluotvoreni ili otvoreni tretman – navodi Nataša Stevanović.

U valjevskom zavodu postoje proizvodni pogoni za izradu aluminijumske i plastične stolarije, za proizvodnju kontejnera za smeštaj terenskih radnika, za proizvodnju nameštaja u kojima osuđenici rade pod stručnim nadzorom.

Bave se i uzgojem svinja, na parcelama u krugu zavoda gaje povrće, a na šest-sedam hektara u obližnjem selu Bukovica posejani su kukuruz, pšenica, podignuti vinogradi i voće. Na taj način obezbeđuju se namirnice za ishranu zatvorenika, viškovi se plasiraju na tržište.

– Ovaj zatvor je skoro prava država u malom, osuđenici obavljaju mnoge poslove – kaže Nataša Stevanović.