Ne smete igrati na ziher

Sve vreme ste na putu...

Da, manje više. Imam svoj kombi na koji sam prilično ponosan. I uglavnom sam vozim. Kad se umorim, dam bubnjaru. Vožnja mi je vrsta meditacije. Časna reč! Kad ste kod kuće, imate trista stvari da uradite. Kada vozite, samo to radite. Slike se menjaju dok vozim, a kažu da je to dobro za mozak.

Zar nije naporno?

Nije. Samo sedite i vozite. Dolaze vam tada neke ideje.

Muzičke?

Druge vrste. Muzičke mi tada ne dolaze. One mi se javljaju samo kada imam gitaru u ruci. Nisam ja od onih kompozitora koji mogu u autobusu da izmisle numeru. Meni je potrebna inspiracija. Meni je potrebna gitara u ruci.

Šta ćete svirati publici u Rijeci, Bihaću? Prošetati kroz opus?

To što publika očekuje, to i pružam. Moji koncerti, to je priča od „Leba i soli”, preko mojih solo albuma... Set lista se povećala. Pred koncert izaberem šta ću da sviram. I sada je pitanje šta da odaberem. Znate šta, ne smete igrati na ziher. Ako ste uigrana ekipa, to može da bude rutina, a to nije dobro. Morate s vremena na vreme stati na klizav teren, igrati na rizik. Odsvirati nešto što ranije niste. U poslednje vreme sam naučio da sviram neke mnogo teške stvari...

Koje teške stvari?

Numeru „Dona Li” Čarlija Parkera, koja je za studente džeza. Trudim se da ostanem mlad duhom. Ne možete sve znati. Moram da priznam da svojevremeno nisam bio u „dobrim odnosima” sa matematikom. Ovo vam je isto kao kada sam uspevao uz pomoć mentora da rešim neki teški matematički zadatak. Nama je potreban stalno taj impuls učenja kako bismo vežbali mozak, ako je verovati neuropsihijatrima. Kada naučiš neki novi muzički zadatak, to je mini-prosvetljenje. A ići na ziher, svirati već odsvirano to nije... Uskoro dolazim sa vojnim Big bendom iz Slovenije. Oni samo imaju uniforme i organizovani su pod tom kapom armijskom. I sjajni su muzičari. Zvali su me i, nakon kratke saradnje, shvatio sam da su izuzetni. Taj bend zvuči kao veliki svetski. Kao da sviram sa Kvinsijem Džonsom. To je neopisivo.

Počeli ste da sarađujete pre dve godine sa njima...

Da, i to je bilo toliko dobro, objavljen je album sa koncerta koji smo svirali u Ljubljani. I šteta je bilo da to ostane samo u Sloveniji, a da ne pokažemo nekoj široj publici. Zato sam došao na ideju da ih pozovem u Skoplje. Pa onda i mojoj dragoj publici u Beogradu. Samo u ta dva grada.

Kakav će biti taj beogradski program?

Vrlo, vrlo zanimljiv. Neke džez numere, mnogo poznate. I svetske i moje. Biće na koncertu i iznenađenja. Biće poznatih pop, fank, džez kompozicija. Neke, recimo, kompozicije Stivija Vondera. Shvatio sam da sam jedan od retkih koji je uspeo tolike raznorazne stvari da uradi. Sve sam živo prošao. I u tom smislu Bog me blagoslovio.

Vi ćete se predstaviti saradnjom sa Slovenačkim vojnim orkestrom, svojevremeno je Manjifiko upravo u „Sava” centru nastupio sa našim „Stanislavom Biničkim”...

Za sve velike stvari na sebe morate da preuzmete veliki rizik. Ovo sa čim sada izlazimo pred publiku nešto je sasvim novo za nju. Svi pitaju šta je ovo, odakle sad to. Ali, eto. Odakle ta saradnja?

To je izgradnja kulturnih mostova. Ja sam uvek za izgradnju, a ne za rušenje. Lepo je da publika vidi kako postoji saradnja umetnika iz različitih krajeva.

Kriza autorstva, postoji li u regionu, Evropi, svetu?

Svi se oslanjaju na nešto što je bilo. I svi su nešto nostalgični. Prošlost im izgleda bolje nego sadašnjost. Verujem da ima krize. Možda autori nisu dovoljno predstavljeni široj publici. Nisu okićeni vencima iz Društva pisaca i nisu odmah dobili „Gremi” ili Oskar. Mi smo zaokupljeni politikom i nema mesta za ostalo, osim malo za sport. Kriza je prisustva u medijima.

Kako kada ima sve više medija?

Kada imate ogromnu ponudu svega i svačega, onda nema ničega. Ovo napumpavanje i spinovanje, izvrtanje istine, to je trend i ne znate šta čitate. Nažalost, čitate trivijalnosti napravljene za prodaju medija. Ima dovoljno dobrih autora, ali na andergraund nivou i na blogističkom. Nedavno sam završio knjigu Dejvida Linča „Uhvatiti veliku ribu”. Kratke priče, saveti mladim umetnicima. Čitajući tu knjigu, ne verujem da su autori u krizi...

Ali, to je Dejvid Linč. Književnost...

Da, tačno. Zavisi šta gledate, šta tražite. Nema novog Andrića, ali biće ga. Kroz desetak godina znaćemo šta se danas dešavalo. Od velike količine informacija gledalac ili slušalac je zbunjen. Teško je izabrati...

Šta je sa muzikom? U Makedoniji, recimo. Ili kod nas u Srbiji?

Ima dobrih autora ali, kao što sam već rekao, na nivou andergraunda. U Srbiji sam uradio jedan duet sa Markom Luisom. Za njegov novi album. I ja mu želim sreću. Odličan je. Obradili smo jednu pesmu njegovog tate. I kada me je pozvao, nisam uopšte razmišljao da li da gostujem. Moja mama je imala ploču njegovog tate. Ta sentimentalnost je uradila svoje. Volim da dam neki skromni potpis nekom projektu.

Kako biste sumirali taj vaš profesionalni put duži od četiri decenije?

Uh, to je mnogo teško pitanje. Uskoro ću početi da pišem knjigu o svom životu i svojoj karijeri. Tu knjigu ću napisati sigurno. I biće hit! A ne bih da sumiram jer je sumiranje za penziju. Nemam šta da sumiram. Bilo je uspona, bilo je padova. Prilično sam zadovoljan sobom jer sam uradio stvari koje ni sanjao nisam da ću uraditi. Da ću uspeti da dostignem neke visine koje su nedostižne za većinu muzičara.

Šta ste sanjali?

Da imam rok bend i da imam „gibson” gitaru. I to sam ostvario. Međutim, posle su se otvorili neki novi horizonti.

Ostvarili ste, znači, svoj san?

Svoj san još uvek ostvarujem. I pokušavam i dalje da ga sanjam.