Srbi su više srećni nego zadovoljni

Naši građani su više srećni u životu nego što su zadovoljni životom. Na pitanje o zadovoljstvu ili nezadovoljstvu životom u celini, četvrtina ispitanika je rekla da je manje ili više nezadovoljna, trećina da je delom zadovoljna, a delom nezadovoljna, dok je zadovoljno dve petine građana. Opšti prosek za sreću u životu, u oceni od 1 do 10, iznosi 6,48, a za nezadovoljstvo životom 5,86, rezultati su istraživanja javnog mnjenja Centra za slobodne izbore i demokratiju koje je obavljeno jesenas, na uzorku od 1632 punoletna građana u Srbiji.

Osam odsto ispitanika kaže da „nema sreće u životu”, 10 odsto uglavnom nema, kod 27 odsto sreća je na sredokraći, čas je ima, čas je nema, 32 odsto uglavnom je srećno, a 23 odsto su po sopstvenoj izjavi „pravi srećnici”.

Srećko Mihailović, sociolog i jedan od istraživača Cesida, uprkos velikom nezadovoljstvu situacijom u društvu, kaže da većina učesnika navodi da su oni ipak relativno srećni i zadovoljni ljudi. Kakvo je objašnjenje ovog paradoksa? Šta su elementi sreće i zadovoljstva i da li oni zavise baš od onoga što ljudi postavljaju pred sobom kao ciljeve? Odgovor očigledno leži u vrsti i obimu aspiracija. Sreća i zadovoljstvo se opravdavaju minimalnim uslovima i postignućima – relativno dobrim i zdravim porodičnim odnosima, postojanjem prijatelja sa kojima se dele problemi „važno je da smo živi i zdravi”. Našem čoveku je, dakle, malo potrebno da bi bio srećan. Sa druge strane ono što je dovoljno pojedincu za osećaj sreće i zadovoljstva nalazi se u domenu ličnog i porodičnog dostignuća, pomalo u domenu sudbine ili srećnih okolnosti. Ono zbog čega sam zadovoljan postigao sam sam, a za ono zbog čega sam nezadovoljan kriv je neko drugi. Ovim bi se ukratko mogla objasniti ova situacija i utvrđeni paradoks, komentariše ovaj sociolog.