Plava krv, olimpijski šampioni i ostali

Međunarodni olimpijski komitet je ostavio nacionalnim olimpijskim komitetima da po svom nahođenju određuju uslove koje mora da ispunjava čelnik MOK a obavezno je samo da se uklapa u etički kodeks MOK i da je uvek poštovao pravila o dopingu.

Zbog toga među 206 predsednika nacionalnih olimpijskih komiteta ima ličnosti svih mogućih profila, a slično je i u manjem uzorku – među predsednicima olimpijskih komiteta evropskih zemalja.

Od njih 50 samo 11 su kao sportisti učestvovali na Olimpijskim igrama (ne računamo Vladu Divca, koji je odustao od nove kandidature), a sedmoro su bili olimpijski šampioni i svih sedmoro vode olimpijske komitete zemalja iz Istočne Evrope.

Stefka Kostadinova (Bugarska) i danas svetska rekorderka u skoku uvis (2,09 m), olimpijska šampionka iz 1996. i vicešampionka iz 1998. Uz to bila je sedam puta prvakinja sveta a pet puta Evrope, na otvorenom i u dvorani. Mihai Kovaliju (Rumunija) je olimpijski šampion u mačevanju (sablja) iz 2000. i bronzani iz 2008, svetski i evropski prvak s još dosta medalja manjeg sjaja. Žolt Borkai (Mađarska) je 1988. za „čistu desetku” u vežbi na konju s hvataljkama osvojio titulu olimpijskog šampiona, a bio je i svetski prvak.

Leri Gabrelovič Habelov (Gruzija), je bio rvač slobodnim stilom (do 100 kg) i 1988. osvojio je olimpijsko srebro a 1992. ali i pet titula prvaka sveta. Daina Gudzinevičute (Litvanija) je kao strelac (trap) bila olimpijska šampionka 2000. a na evropskim i svetskim prvenstvima osvojila je još sedam medalja. Nikolaj Juravski (Moldavija) je dvostruki olimpijski šampion iz 1988. u kanuu i srebrni iz 1996, osmostruki prvak sveta a o evropskim medaljama da i ne govorimo.

Sergej Bubka (Ukrajina) je 2014. ostao bez svetskog rekorda u skoku motkom, ali je i dalje svetski rekorder po broju postavljenih svetskih rekorda (35), olimpijski šampion iz 1988, šestostruki prvak sveta na otvorenom, četvorostruki u dvorani…

Četvoro učesnika olimpijskih igara koji predvode olimpijske komitete svojih zemalja su britanska princeza Ana (1976, konjički sport), princ Albert II od Monaka (1988, 1992, 1994, 1998, 2002, bob), Spiros Kapralos (Grčka, 1980, 1984, vaterpolo) i Johan Henk Andre Bolhus (Holandija, 1972, 1976, hokej na travi) (Češka, veslanje) a Jirži Kejval, predsednik Olimpijskog komiteta Češke spaja ovu grupu sa sledećom u kojoj je 20 predsednika NOK koji su bili reprezentativci svojih zemalja ili takmičari u nacionalnim ligama, ali koji nisu učestvovali na olimpijskim igrama. Kejval je bio u olimpijskom veslačkom timu Češke u Barseloni 1992, ali nije startovao jer se njegov partner iz čamca razboleo.

Od 21 predsednika reprezentativaca ili sportista dvojica su nosili dresove s grbom SFRJ. To su predsednik OK Slovenije Bogdan Gabrovec (džudo) i predsednik OK BiH Marjan Kvesić (fudbal). Fudbaleri su bili predsednik OK Islanda Larus Blondal, OK Portugalije Žoze Manuel Konstantino i OK Italije Đovani Malago, s tim da je on igrao mali fudbal i učestvovao na Svetskom prvenstvu u Brazilu 1986.

Norvežanin Tom Tvedt je igrao rukomet i u reprezentaciji postigao 25 golova, Poljak Andžej Krasnicki je bio juniorski reprezentativac u rukometu, a Šveđanin Hans Vestberg je bio rukometaš i trener drugoligaša Stoksunda.

Predsednik OK Albanije Viron Bohatka je bio rvač, predsednik OK Jermenije Gagik Carukjan je bio rvač, ali svetski i evropski šampion u obaranju ruku, predsednik OK Andore Žaume Marti Mandiko je bio uspešan, automobilista. Danac Nils Nigard je bio atletičar i šampion svoje zemlje na 1.500 m 1972, Turčin Ugur Erdener je počeo kao atletičar – troskokaš, a sportsku karijeru je završio kao košarkaš, i kao profesor oftalmologije je jedini lekar u ovom društvu. Letonac Aldons Vrublevskis je bio juniorski i univerzitetski šampion svoje zemlje u biciklizmu na drumu i na pisti, Maltežanin Julijan Bonelo je igrao vaterpolo i odbojku u nacionalnim ligama, ali je reprezentativac bio samo u bovligu, Irkinja Sara Kin je bila plivačica, ali i vaterpolistkinja koja je igrala u inostranstvu, a Francuz Deni Maselja je bio veslač, ali izgleda da je mnogo više uspeha imao kao predsednik Veslačkog saveza Francuske i od 1999. kao član najužeg rukovodstva Svetske veslačke federacije.

Slično je i s ostalim sportistima i olimpijskim šampionima. Niko od njih nije došao do čelnog mesta u olimpijskom komitetu svoje zemlje odmah pošto je završio sportsku karijeru. Svi su morali da prođu period „kaljenja”, obično prvo u klubovima, u sportskim savezima svojih zemalja i samom olimpijskom komitetu. Mnogi su još tada prodrli i do mesta i funkcija u međunarodnim sportskim federacijama i udruženjima. Mnogi su pravili i izlete u politiku, poput Stefke Kostadinove, koja je bila zamenik ministra sporta, ili su bili uspešni na poslovnom planu poput Spirosa Kapralosa koji je pored ostalog bio rukovodio Atinskom berzom, jednom brodskom kompanijom, privatnom bolnicom…

Srbija će u maju dati doprinos ovoj šarolikosti, budući da je jedini kandidat za predsednika OKS posle kratke igračke karijere već u 19. godini počeo da se bavi trenerskim poslom i ostao mu veran do kraja poslednjeg angažmana 2012. On će biti jedini trener na čelu nekog od olimpijskih komiteta evropskih zemalja.

Političari u nepolitičkom pokretu

Iako olimpizam podrazumeva apolitičnost, osmoro predsednika olimpijskih komiteta evropskih zemalja su političari, ali samo dvojica od njih pre izbora za predsednika NOK nisu imali nikakvu funkciju u sportu.

To su predsednik Azerbejdžana Ilham Alijev i predsednik Belorusije Aleksandar Lukašenko. Obojica su postali predsednici olimpijskih komiteta svojih zemalja 1997. i to tek pošto su dobili najvažniju političku funkciju.

Trojica su na čelu olimpijskih komiteta zemalja nastalih raspadom SFRJ.

Vasil Tuprkovski, predsednik OK Makedonije, bio je predsednik Saveza socijalističke omladine Jugoslavije, član Predsedništva SKJ i Predsedništva SFRJ, ali i univerzitetski profesor i predsednik Košarkaškog saveza Jugoslavije. Zlatko Mateša, predsednik Hrvatskog olimpijskog odbora od 2002. je bio predsednik Vlade, ministar, direktor Agencije za restrukturiranje, ali i član najviših organa u fudbalskom i vazduhoplovnom savezu. Na mesto predsednika crnogorskog olimpijskog komiteta Dušan Simonović je došao 2008. iz politike, a pored ostalog bio je jedan od trojice osnivača SDP.

Aleksandar Žukov je bio u Ministarstvu finansija SSSR od 1980. do 1991, delegat pa zamenik predsednika Dume i zamenik premijera Rusije (2004-2011) ali i predsednik Šahovskog saveza Rusije i član MOK.

U ovoj kategoriji je i predsednik OK Kipra Dinos Mihaelides, advokat i bivši ministar inostranih poslova, jedini od predsednika olimpijskih komiteta evropskih zemalja koji je zbog korupcije bio osuđen na 15 godina zatvora. U zatvoru je proveo 10 meseci, a pošto je presuda poništena vratio se na slobodu i u novembru prošle godine dobio novi mandat…

I Urmas Sooruma, novi predsednik Olimpijskog komiteta Estonije je bio ministar u dva mandata ali više kao ekspert nego političar. Naime, bio je ministar unutrašnjih poslova, ali prethodno bio je osnivač i direktor službe bezbednosti, ali sada se bavi biznisom, dobrotvornim radom, a imao je visoke funkcije u teniskom, odbojkaškom i auto-moto savezu.

Muškarci – žene 45:5

U februaru ove godine, na upražnjeno mesto zbog ostavke Patrika Hikija, za predsednika Olimpijskog komiteta Irske izabrana je Sara Kin i broj žena koje vode olimpijske komitete evropskih zemalja dostigao je 10 odsto – pet od 50. To su princeza Ana (V. Britanija), Stefka Kostadinova (Bugarska), Daina Gudzinevičute (Litvanija), Izabel Iper (Lihtenštajn) i već pomenuta Sara Kin (Irska).

Najduži staž ima princeza Ana

Od 50 predsednika olimpijskih komiteta najduži staž ima britanska princeza Ana koja od 1983. obavlja dužnost predsednika Britanske olimpijske asocijacije (BOA), a nju joj od prošle godine umesto Sebastijana Koua olakšava predsedavajući ser Hju Robertson, član Konzervativne partije, član Parlamenta, ministar sporta, ministar zadužen za bliski istok, Severnu Afriku i borbu protiv terorizma u Kameronovom kabinetu, a kao major služio je u UNPROFOR-u u BiH.

Da nije u Riju bio učesnik skandala oko preprodaje olimpijskih ulaznica Irac Patrik Hiki bi bio drugi „najdugovečniji” predsednik nekog evropskog olimpijskog komiteta, jer je prvi mandat započeo 1988. Prošle godine je podneo ostavku pa je „drugoplasirani” sada Vasil Tupurkovski, koji se na čelu Olimpijskog komiteta Makedonije nalazi od njegovog nastanka 1992. Sedmi mandat ističe mu u Tokiju 2020.

Princ Albert vodi Olimpijski komitet Monaka od 1994, a na čelu svojih olimpijskih komiteta iz prošlog veka, od 1997, još su samo Ilhan Alijev (Azerbejdžan) i Aleksandar Lukašenko (Belorusija).

Biznismeni u službi olimpizma

Mnogi predsednici evropskih NOK plivaju uspešno i u vodama biznisa a desetorica zaslužuju da se istaknu u toj konkurenciji.

Baron Pjer Olivije Bekers Vježan (Belgija) je bio predsednik i izvršni direktor „Delez grupe” do 2013, a sada je član borda direktora, Alfons Herman (Nemačka) vodi konzorcijum od 25 preduzeća iz oblasti poslovnog inženjeringa i komunikacija i ima fondaciju koja nosi njegovo ime, a mnogo godina je aktivan u nemačkim i međunarodnim federacijama zimskih sportova, a Karl Štos (Austrija), je menadžer i generalni direktor Kazina Austrije A. G.

Timo Ritakalio (Finska) predsednik i izvršni direktor jedne kompanije za penzijsko osiguranje, Igal Karmi (Izrael) je predsednik i generalni direktor kompanije „Tadiran bateri” i izvršni potpredsednik civilnog udruženja kompanija koje se bave elektronikom, Đovani Malago (Italija) rukovodi nasleđenim porodičnim biznisom (prodaja automobila), dok je Andre Hofman (Luksemburg) bankar i partner u jednoj konsultantskoj kompaniji.

Anton Siekel (Slovačka) je međunarodni finansijer i počasni konzul Kolumbije u Slovačkoj, Hans Vestberg (Švedska) je prošle godine dao ostavku na mesto generalnog direktora kompanije „Erikson”, a Jir Štal (Švajcarska), po obrazovanju hemičar, bio je vlasnik apoteka koje su nosile njegovo ime, a sada je član upravnog odbora jedne kompanije za osiguranje.