Плава крв, олимпијски шампиони и остали

Међународни олимпијски комитет је оставио националним олимпијским комитетима да по свом нахођењу одређују услове које мора да испуњава челник МОК а обавезно је само да се уклапа у етички кодекс МОК и да је увек поштовао правила о допингу.

Због тога међу 206 председника националних олимпијских комитета има личности свих могућих профила, а слично је и у мањем узорку – међу председницима олимпијских комитета европских земаља.

Од њих 50 само 11 су као спортисти учествовали на Олимпијским играма (не рачунамо Владу Дивца, који је одустао од нове кандидатуре), а седморо су били олимпијски шампиони и свих седморо воде олимпијске комитете земаља из Источне Европе.

Стефка Костадинова (Бугарска) и данас светска рекордерка у скоку увис (2,09 м), олимпијска шампионка из 1996. и вицешампионка из 1998. Уз то била је седам пута првакиња света а пет пута Европе, на отвореном и у дворани. Михаи Ковалију (Румунија) је олимпијски шампион у мачевању (сабља) из 2000. и бронзани из 2008, светски и европски првак с још доста медаља мањег сјаја. Жолт Боркаи (Мађарска) је 1988. за „чисту десетку” у вежби на коњу с хватаљкама освојио титулу олимпијског шампиона, а био је и светски првак.

Лери Габрелович Хабелов (Грузија), је био рвач слободним стилом (до 100 кг) и 1988. освојио је олимпијско сребро а 1992. али и пет титула првака света. Даина Гудзиневичуте (Литванија) је као стрелац (трап) била олимпијска шампионка 2000. а на европским и светским првенствима освојила је још седам медаља. Николај Јуравски (Молдавија) је двоструки олимпијски шампион из 1988. у кануу и сребрни из 1996, осмоструки првак света а о европским медаљама да и не говоримо.

Сергеј Бубка (Украјина) је 2014. остао без светског рекорда у скоку мотком, али је и даље светски рекордер по броју постављених светских рекорда (35), олимпијски шампион из 1988, шестоструки првак света на отвореном, четвороструки у дворани…

Четворо учесника олимпијских игара који предводе олимпијске комитете својих земаља су британска принцеза Ана (1976, коњички спорт), принц Алберт II од Монака (1988, 1992, 1994, 1998, 2002, боб), Спирос Капралос (Грчка, 1980, 1984, ватерполо) и Јохан Хенк Андре Болхус (Холандија, 1972, 1976, хокеј на трави) (Чешка, веслање) а Јиржи Кејвал, председник Олимпијског комитета Чешке спаја ову групу са следећом у којој је 20 председника НОК који су били репрезентативци својих земаља или такмичари у националним лигама, али који нису учествовали на олимпијским играма. Кејвал је био у олимпијском веслачком тиму Чешке у Барселони 1992, али није стартовао јер се његов партнер из чамца разболео.

Од 21 председника репрезентативаца или спортиста двојица су носили дресове с грбом СФРЈ. То су председник ОК Словеније Богдан Габровец (џудо) и председник ОК БиХ Марјан Квесић (фудбал). Фудбалери су били председник ОК Исланда Ларус Блондал, ОК Португалије Жозе Мануел Константино и ОК Италије Ђовани Малаго, с тим да је он играо мали фудбал и учествовао на Светском првенству у Бразилу 1986.

Норвежанин Том Тведт је играо рукомет и у репрезентацији постигао 25 голова, Пољак Анджеј Красницки је био јуниорски репрезентативац у рукомету, а Швеђанин Ханс Вестберг је био рукометаш и тренер друголигаша Стоксунда.

Председник ОК Албаније Вирон Бохатка је био рвач, председник ОК Јерменије Гагик Царукјан је био рвач, али светски и европски шампион у обарању руку, председник ОК Андоре Жауме Марти Мандико је био успешан, аутомобилиста. Данац Нилс Нигард је био атлетичар и шампион своје земље на 1.500 м 1972, Турчин Угур Ерденер је почео као атлетичар – троскокаш, а спортску каријеру је завршио као кошаркаш, и као професор офталмологије је једини лекар у овом друштву. Летонац Алдонс Врублевскис је био јуниорски и универзитетски шампион своје земље у бициклизму на друму и на писти, Малтежанин Јулијан Бонело је играо ватерполо и одбојку у националним лигама, али је репрезентативац био само у бовлигу, Иркиња Сара Кин је била пливачица, али и ватерполисткиња која је играла у иностранству, а Француз Дени Масеља је био веслач, али изгледа да је много више успеха имао као председник Веслачког савеза Француске и од 1999. као члан најужег руководства Светске веслачке федерације.

Слично је и с осталим спортистима и олимпијским шампионима. Нико од њих није дошао до челног места у олимпијском комитету своје земље одмах пошто је завршио спортску каријеру. Сви су морали да прођу период „каљења”, обично прво у клубовима, у спортским савезима својих земаља и самом олимпијском комитету. Многи су још тада продрли и до места и функција у међународним спортским федерацијама и удружењима. Многи су правили и излете у политику, попут Стефке Костадинове, која је била заменик министра спорта, или су били успешни на пословном плану попут Спироса Капралоса који је поред осталог био руководио Атинском берзом, једном бродском компанијом, приватном болницом…

Србија ће у мају дати допринос овој шароликости, будући да је једини кандидат за председника ОКС после кратке играчке каријере већ у 19. години почео да се бави тренерским послом и остао му веран до краја последњег ангажмана 2012. Он ће бити једини тренер на челу неког од олимпијских комитета европских земаља.

Политичари у неполитичком покрету

Иако олимпизам подразумева аполитичност, осморо председника олимпијских комитета европских земаља су политичари, али само двојица од њих пре избора за председника НОК нису имали никакву функцију у спорту.

То су председник Азербејџана Илхам Алијев и председник Белорусије Александар Лукашенко. Обојица су постали председници олимпијских комитета својих земаља 1997. и то тек пошто су добили најважнију политичку функцију.

Тројица су на челу олимпијских комитета земаља насталих распадом СФРЈ.

Васил Тупрковски, председник ОК Македоније, био је председник Савеза социјалистичке омладине Југославије, члан Председништва СКЈ и Председништва СФРЈ, али и универзитетски професор и председник Кошаркашког савеза Југославије. Златко Матеша, председник Хрватског олимпијског одбора од 2002. је био председник Владе, министар, директор Агенције за реструктурирање, али и члан највиших органа у фудбалском и ваздухопловном савезу. На место председника црногорског олимпијског комитета Душан Симоновић је дошао 2008. из политике, а поред осталог био је један од тројице оснивача СДП.

Александар Жуков је био у Министарству финансија СССР од 1980. до 1991, делегат па заменик председника Думе и заменик премијера Русије (2004-2011) али и председник Шаховског савеза Русије и члан МОК.

У овој категорији је и председник ОК Кипра Динос Михаелидес, адвокат и бивши министар иностраних послова, једини од председника олимпијских комитета европских земаља који је због корупције био осуђен на 15 година затвора. У затвору је провео 10 месеци, а пошто је пресуда поништена вратио се на слободу и у новембру прошле године добио нови мандат…

И Урмас Соорума, нови председник Олимпијског комитета Естоније је био министар у два мандата али више као експерт него политичар. Наиме, био је министар унутрашњих послова, али претходно био је оснивач и директор службе безбедности, али сада се бави бизнисом, добротворним радом, а имао је високе функције у тениском, одбојкашком и ауто-мото савезу.

Мушкарци – жене 45:5

У фебруару ове године, на упражњено место због оставке Патрика Хикија, за председника Олимпијског комитета Ирске изабрана је Сара Кин и број жена које воде олимпијске комитете европских земаља достигао је 10 одсто – пет од 50. То су принцеза Ана (В. Британија), Стефка Костадинова (Бугарска), Даина Гудзиневичуте (Литванија), Изабел Ипер (Лихтенштајн) и већ поменута Сара Кин (Ирска).

Најдужи стаж има принцеза Ана

Од 50 председника олимпијских комитета најдужи стаж има британска принцеза Ана која од 1983. обавља дужност председника Британске олимпијске асоцијације (БОА), а њу јој од прошле године уместо Себастијана Коуа олакшава председавајући сер Хју Робертсон, члан Конзервативне партије, члан Парламента, министар спорта, министар задужен за блиски исток, Северну Африку и борбу против тероризма у Камероновом кабинету, а као мајор служио је у УНПРОФОР-у у БиХ.

Да није у Рију био учесник скандала око препродаје олимпијских улазница Ирац Патрик Хики би био други „најдуговечнији” председник неког европског олимпијског комитета, јер је први мандат започео 1988. Прошле године је поднео оставку па је „другопласирани” сада Васил Тупурковски, који се на челу Олимпијског комитета Македоније налази од његовог настанка 1992. Седми мандат истиче му у Токију 2020.

Принц Алберт води Олимпијски комитет Монака од 1994, а на челу својих олимпијских комитета из прошлог века, од 1997, још су само Илхан Алијев (Азербејџан) и Александар Лукашенко (Белорусија).

Бизнисмени у служби олимпизма

Многи председници европских НОК пливају успешно и у водама бизниса а десеторица заслужују да се истакну у тој конкуренцији.

Барон Пјер Оливије Бекерс Вјежан (Белгија) је био председник и извршни директор „Делез групе” до 2013, а сада је члан борда директора, Алфонс Херман (Немачка) води конзорцијум од 25 предузећа из области пословног инжењеринга и комуникација и има фондацију која носи његово име, а много година је активан у немачким и међународним федерацијама зимских спортова, а Карл Штос (Аустрија), је менаџер и генерални директор Казина Аустрије А. Г.

Тимо Ритакалио (Финска) председник и извршни директор једне компаније за пензијско осигурање, Игал Карми (Израел) је председник и генерални директор компаније „Тадиран батери” и извршни потпредседник цивилног удружења компанија које се баве електроником, Ђовани Малаго (Италија) руководи наслеђеним породичним бизнисом (продаја аутомобила), док је Андре Хофман (Луксембург) банкар и партнер у једној консултантској компанији.

Антон Сиекел (Словачка) је међународни финансијер и почасни конзул Колумбије у Словачкој, Ханс Вестберг (Шведска) је прошле године дао оставку на место генералног директора компаније „Ериксон”, а Јир Штал (Швајцарска), по образовању хемичар, био је власник апотека које су носиле његово име, а сада је члан управног одбора једне компаније за осигурање.