Tramp ne bi umeo Srbiju da pronađe na mapi

Koji je značaj američkog ulaska u konflikt i da li je tada počela era američkog intervencionizma, neka su od pitanja za Majkla Kejzina, stručnjaka za Prvi svetski rat i profesora istorije na uglednom univerzitetu Džordžtaun u Vašingtonu. Profesor Kejzin autor je brojnih istorijskih knjiga, a njegov novi naslov „Rat protiv rata, američka borba za mir 1914–1918” objavljen je upravo u godini kada se obeležava vek od američkog ulaska u Veliki rat.

Tekstove povodom stogodišnjice objavio je u najprestižnijim svetskim listovima – „Njujork tajmsu” i „Vašington postu”. Ovim povodom zvali su ga i drugi uticajni listovi, poput britanskog „Gardijana”, a intervju za „Politiku” dao je u telefonskom razgovoru iz Vašingtona. Krenuli smo od pitanja zašto je kazao da su SAD presudno uticale na dalji tok Prvog svetskog rata, ali ne nužno nabolje.

– Zbog toga što je posle rata došlo do velikih previranja u svetu, poput revolucija i dolaska boljševika na vlast u Rusiji. Da Amerika nije pomogla saveznicama da ostvare tako ubedljivu pobedu i nametnu mirovni ugovor koji je kažnjavao Nemačku, verovatno ne bi došlo do nastanka nacizma i izbijanja još strašnijeg Drugog svetskog rata – smatra profesor Kejzin.

Vudro Vilson je „prodao” rat kao borbu za principe bez očiglednog američkog interesa u evropskim zbivanjima. Da li je bilo tako?

Amerika je odredila sukob kao borbu za sigurnost demokratije u svetu. Insistiralo se na tome da je to rat iz ideala i mislilo da ćemo možda naučiti druge zemlje da budu nalik Americi. Ipak, do američkog učešća verovatno nikad ne bi došlo da nemačke podmornice nisu potapale američke brodove.

Amerikanci su dotad bili pacifisti koje nisu zanimali evropski sukobi, ali ih je vlada ubedila da moraju da idu u rat. Kao razlog se pominjalo i nemačko potapanje britanskog broda „Luzitanija”. Taj slučaj bio je centralno mesto ratne propagande protiv Nemaca, iako je „Luzitanija”, osim putnika, prevozila i municiju, zar ne?

Nije postojao jedan događaj koji nas je uveo u Prvi svetski rat, kao što nas je napad na Perl Harbor uveo u Drugi svetski rat. Vilson je odlučio da uđe u rat zbog odluke Nemačke da 1917. ponovo pokrene neograničeni podmornički rat, iako su Nemci dotad uništili samo tri ili četiri američka broda, i to sa veoma malim brojem žrtava. Na brodu „Luzitanija” je 1915. poginulo i više od 120 Amerikanaca, ali nas to nije uvelo u rat jer smo se držali podalje i u naredne dve godine. Taj slučaj je uradio nešto drugo – kod Amerikanaca je stvorio utisak da su Nemci zle kukavice i ubice. Od tada su Amerikanci počeli da za sukob u Evropi daleko više krive Nemce nego Britance, Ruse ili Srbe.

Da li je ironično da je Srbija, koja je i sama na početku veka imala korist od tadašnjeg američkog angažovanja, na kraju tog veka postala meta američkog intervencionizma inspirisanog Vudroom Vilsonom?

Shvatate, naravno, da se se između ta dva događaja dogodilo mnogo toga. Ipak, tačno je da je s Vilsonom počela era u kojoj Amerika preuzima obavezu da deluje kao svetski policajac, kao što se desilo sa Klintonom devedesetih. To je ta ideja da mi idemo u rat samo iz ispravnih razloga. Gledali smo to i u Vijetnamu ili na Kubi, pri čemu je bilo jasno da naše intervencije nisu služile najboljim interesima zemalja u kojima smo intervenisali.

Da li je onda američki intervencionizam počeo pre tačno sto godina?

Počeo je i ranije. Amerika je u Meksičkom ratu četrdesetih godina 19. veka prisvojila velike delove meksičke teritorije uz ideološko objašnjenje: Mi želimo da ove teritorije budu demokratske, njihovi stanovnici biće slobodni pod američkom vlašću. To je ideologija demokratske imperije koja oslobađa. SAD su pomogle i Kubi da se oslobodi španske vlasti, ali su onda postale „vlasnik” Kube, uzevši Gvantanamo, koji je i dalje u američkim rukama.

Da li je Veliki rat odredio SAD u smislu da je od tada pa nadalje imala ogromnu vojsku? Pišete i da je zbog toga ubuduće morala da nameće poreze za finansiranje moćnog vojnog kompleksa i da je tada uvela nadzor nad sopstvenim građanima koji su se protivili sukobu.

Da, američka vojska je na početku Prvog svetskog rata bila manja od srpske – imala je oko 210.000 vojnika. Na kraju rata taj broj se popeo na više od četiri miliona. Dvadesetih godina 20. veka broj vojnika se smanjivao, ali nikad se nije vratio na predratni nivo.

Vilson je ubedio Amerikance da moraju u rat i pored toga što je neposredno pre toga bio ponovo izabran za predsednika pod sloganom „On nas je sačuvao rata”. Da li i Tramp radi nešto slično? Rekao je da ga ne zanimaju smene režima, a sada napada Siriju.

Vilson nikad nije rekao da ga ne zanimaju dešavanja u svetu i nikad nije koristio Trampovu krilaticu „Amerika na prvom mestu”. Vilson je bio neutralan više na rečima nego na delima, jer je Amerika i pre ulaska u Prvi svetski rat snabdevala Britaniju i Francusku i pozajmljivala im novac. Kad je reč o Trampu, on je rekao da ga ne zanimaju sukobi u svetu, ali je isto tako rekao i da želi da američka vojska bude nadmoćna. S obzirom na njegov mačo stav prema svetu, uopšte me ne čudi da je počeo da koristi američku vojnu silu. To su radili svi američki predsednici od Vilsona pa nadalje. Ubeđivali su nas da se naša vojska koristi isključivo u ispravne svrhe pa bi bilo pravo iznenađenje da je nisu koristili.

Rekli ste da je Tramp jedini američki predsednik koji nije bio inspirisan Vilsonovim idejama da SAD treba da brane demokratiju svetu. Da li i to može da se promeni?

Tramp nema snažne stavove niti znanje o zbivanjima u svetu. Nije čitao o spoljnoj politici pa mora da uči u hodu. Sumnjam da bi mogao da pronađe Srbiju na mapi. Ne šalim se. (smeh) Verovatno će menjati mišljenje kad god pomisli da je došao na ideju bolju od prethodne. Ne zaboravite i da svaki vojni uspeh znači veliki podsticaj za predsednika, makar bila reč i o samo jednoj akciji poput one u Siriji.