Stvara i pod stare dane

– Od­u­vek sam bi­la že­na do­ma­ćin, što se ka­že, stub ku­će i po­ro­di­ce, a moj su­prug je bio mo­je tre­će de­te, umet­nik ko­ji je bio pro­fe­sor u Voj­noj mu­zič­koj ško­li. Ka­da je pre­mi­nuo, a od ta­da je pro­šlo već 19 go­di­na, osta­la sam sa­ma sam­ci­ja­ta. Ta sa­mo­ća me je i na­gna­la da se la­tim pe­ra. Re­či su jed­no­stav­no po­če­le da iz­vi­ru iz me­ne. Ta­da sam ima­la 60 go­di­na. Do­sad sam ob­ja­vi­la de­set knji­ga pro­ze i po­e­zi­je – pri­se­ća se ova da­ma.   

Mi­ra ot­kri­va da ne pi­še sva­ki dan, ali joj se de­ša­va da je u to­ku no­ću pro­bu­di stih. 

– Za­to uvek po­red uz­gla­vlja imam pri­pre­mlje­nu olov­ku i pa­pir da bih mo­gla na br­za­ka da pri­be­le­žim mi­sao. Če­sto sam u klu­bu za tre­će do­ba na Vra­ča­ru. Ta vr­sta dru­že­nja pri­či­nja­va mu ve­li­ko za­do­volj­stvo. Dok že­ne sli­ka­ju na svi­li, ja im či­tam po­e­zi­ju. Ima­la sam i ne­ko­li­ko na­stu­pa u Ku­ći Đu­re Jak­ši­ća, u bo­em­skoj če­tvr­ti Ska­dar­li­je – po­no­sna je Mi­ra.

Za svoj do­pri­nos knji­žev­no­sti ova ba­ka do­sad je do­bi­la de­se­tak po­hval­ni­ca, a pre ne­ko­li­ko go­di­na osvo­ji­la je i pr­vu na­gra­du na li­te­rar­nom kon­kur­su Ge­ron­to­lo­škog cen­tra Be­o­grad. Te­ma je bi­la sta­rost. 

– Tre­će do­ba ne tre­ba ni­ko­ga da pla­ši. I u nje­mu mo­že jed­na­ko da se uži­va, kao u mla­do­sti. Evo, ja sam sva­ko­dnev­no an­ga­žo­va­na, če­sto sam van ku­će. Pre ne­ko­li­ko ne­de­lja za­u­ze­la sam tre­će me­sto na tak­mi­če­nju u pi­ka­du. I pro­šle go­di­ne na ma­ni­fe­sta­ci­ji „Dor­ćo­li­ja­da” osvo­ji­la sam sre­br­na me­da­lju u ovoj di­sci­pli­ni, a ti­me se ni­ka­da pre ni­sam ba­vi­la – ot­kri­va Mi­ra.