Izuzetak Gari

Kad je predsednik Parlamenta Kraljevine Jugoslavije, šahovski majstor Stevan Ćirić, predložio da se pomogne šah, narodni poslanici su to odbili: „Zar ćemo sad i za kocku pare da dajemo”! Pola veka kasnije, meč za šampionsku titulu Karpov-Kasparov otvorila je britanski premijer gospođa Margaret Tačer.

Šahovska igra osvojila je svet. Oni najbolji, šampioni, izmešali su se sa zvezdama. Kubanac Kapablanka, Jermenin Petrosjan izrasli su u ponos nacije. Za vreme Petrosjanove pripreme za meč sa Botvinikom ulica u Jerevanu u kojoj je stanovao bila je zabranjena za saobraćaj! U prestonici Estonije, Talinu, podignut je spomenik Keresu u centru grada. Aktuelni prvak Anand uživa neizmerne simpatije i ugled u Indiji. Fišerov odlazak obeležen je s pijetetom širom sveta. U mnogim zemljama, i u onim bez dubokih šahovskih korena, štampane su poštanske marke s likovima šahovskih šampiona. Iako su stekli svetsku slavu, šampioni, po pravilu, nisu napuštali društvo šahovskih figura. Jer, sa čime spojiti, kako iskoristiti šahovsku popularnost?

Jednom prilikom u Moskvi gospođa Klara Kasparov rekla mi je da njen sin Gari ima sve potrebne kvalitete da bude predsednik Rusije. Pomislio sam tada: majka je čudo! Desetak godina kasnije, Gari Kasparov je kovertirao šah i odlučio se za politiku.

Turnirom u Banjaluci 1979. izašao je na veliku šahovsku scenu, a u Debrecinu (1992), kada je inicirao da naša ekipa bude isključena sa evropskog šampionata, započinje njegov novi životni put. Uskoro su pristigli dokazi da je izabrao pravu stranu – od predsednika Hrvatske Tuđmana dobio je orden i plac na obali Jadrana. A 1999. godine u nekoliko navrata zalagao se za nastavak bombardovanja „banditskog Beograda”.

Nije kako je nekad bilo. Rudolf Valentino živeo je u pogrešno vreme i nije postao predsednik države, niti je Čarli Čaplin izabran za guvernera Kalifornije. Slikanje pred kamerama je, u međuvremenu, napredovalo kao presudan faktor prilikom procene nečije sposobnosti i pameti. Kasparov je proveo život u hermetički zatvorenom šahovskom krugu u kome se sve meri i svi mere prema umešnosti na šahovskoj tabli. Zna on da šah nije fudbal, ni Holivud, ali široko rasprostranjena zabluda da se na šahu pamet meri, da istaknuti šahisti samo greškom nisu članovi Mense, otklonilaje njegove dileme.

Pomoć oskudnom obrazovanju našao je u čarobnoj reči „demokratija”. Iako spreman da demokratijom preporodi čovečanstvo, a pre svega Rusiju, sam je „neizlečen”. Svog duhovnog oca velemajstora Botvinika, koji ne pravi kompromise s principima u koje veruje, stavio je na „crnu listu”. Jer, kao sudija sovjetskog šampionata, Botvinik je doneo odluku na Kasparovljevu štetu.

Gari je osnovao udruženje šahovskih profesionalca zbog obračuna sa predsednikom FIDE Kampomanesom i njegovom politikom, ali je posle izvesnog vremena zaključio da to udruženje samo stvara zbrku u šahovskoj organizaciji. Taj sukob nije ga omeo da se neposredno potom udruži sa istim tim Kampomanesom protiv nepoćudnog konkurenta za mesto predsednika FIDE.

A na jednom turniru u Španiji, u partiji sa Judit Polgar, vratio je već povučeni potez da bi odigrao bolji. Ima više od 100 godina da ovakav „dupli” potez nikada nijedan šampion nije smislio.

Sa istom onom energijom i ambicijama sa kojima je u šahu dosegao nebeske visine, upustio se u predizbornu kampanju za predsednika Rusije. Digli se oblaci prašine, primio ga predsednik Buš prilikom posete Češkoj, kratak boravak u zatvoru doneo mu je veći publicitet od onog kad je postao šahovski šampion. Uprkos tome, zbog mnogih obeshrabrujućih znakova (na jednom političkom skupu neki neistomišljenik udario ga je šahovskom tablom), odlučio je da odustane od kandidature za predsednika Ruske Federacije.

Naivan, Don Kihot, posejao je seme koje će da nikne? Jednog dana, možda i pre. Tek, bio je i ostao racionalan. Politički intervjui značajnim svetskim medijima, zatvorska buka, slikanje pred kamerama na sve strane pomažu da se šahovske knjige koje priprema ekipa znalaca, a on potpisuje, uspešno prodaju. Sve je u slikanju!