Ebenze, logor strašniji od Mauthauzena

Bio je to poslednji „kamp” u nacističkoj Nemačkoj koji su saveznici oslobodili, dan posle Mauthauzena. I, prema kazivanju svedoka, Ebenze je, uz još jedan područni logor, Guzen, bio možda i suroviji od centralnog Mauthauzena. Za nešto više od godinu i po dana, u Ebenzeu je umoreno oko 8.000 ljudi, od oko 28.000 koliko ih je boravilo u tom logoru. Američke trupe koje su oslobodile logor zatekle su 1.200 leševa ispred krematorijuma, naslaganih kao cepanice. Krematorijum nije mogao da „radi” brzinom kojom su zatočenici umirali. U dve masovne grobnice pronađeno je 2.000 tela.

Osim zbog teškog rada u dva kamenoloma, kao i na izgradnji sistema tunela u alpskim stenama za potrebe nacističke vojne industrije, zatočenici su često stradali na samom putu ka donjem kamenolomu. Staza koju su zvali „lavlji prolaz”, bila je duga oko četiri kilometra po teškom terenu, sneg se lepio za drvene đonove obuće zatvorenika, pored zatočenika su hodali kapoi koji su ih tukli, a sa spoljašnje strane žice kojom je staza bila ograđena išli su esesovci sa psima.

Ne zna se tačno koliko ih je umrlo ubrzo po oslobođenju, što od iscrpljenosti, što od „prejedanja”. Bili su živi kosturi, o čemu svedoče i fotografije, sada izložene u jedinom tunelu dostupnom javnosti.

Predstavnica Srbije u Međunarodnom komitetu Mauthauzen Tamara Ćirić navodi da je u Ebenzeu bilo oko 900 Jugoslovena, od kojih su 70 odsto bili Srbi. Ovde je kraj rata dočekao i njen deda, zbog koga je pre sedam godina počela da istražuje istoriju Mauthauzena i područnih logora. Tu je tamnovao i naš akademski slikar Miloš Bajić, koji je preminuo 1995, a u postavci u tunelu je izložen jedan njegov crtež iz tih dana. O zatočeništu i sapatnicima internircima objavio je monografiju „Mauthauzen 106621”, a govorio je da je u logorima  Banjica, Mauthauzen i Ebenze crtežom izazivao sudbinu: „Crtao sam olovčicom veličine malog prsta i na papiru kakvog se dokopam. To sam radio tajno, rizikujući život. Crteže sam potom zakopavao u zemlju.”

Tamara Ćirić, koja je sa Ljubomirom Zečevićem objavila monografiju „Koncentracioni logor Mauthauzen – povratak nepoželjan”, dodaje: „Zeka mu je nabavljao papir, olovke, sakrivao ga da ne ide na rad, da bi crtao.”

U ovom logoru trebalo je da se napravi moćno oružje, koje bi preokrenulo ratnu sreću u korist Nemačke, koja je 1943. počela da gubi. Pošto je britanska avijacija bombardovala nemački Raketni istraživački centar u Pinemundeu na Baltičkom moru, ministar naoružanja Šper i njegovi saradnici odlučili su da ga presele na tri lokacije. Jedna od njih je bio Ebenze, skriven među obroncima Alpa.

Postoji čak priča da Amerikanci, koji su oslobodili Ebenze, nisu ni znali za taj logor, navodi Tamara Ćirić, nego su za njegovo postojanje čuli od meštana varošice na obližnjem jezeru.

 „Ebenze i Guzen su po značaju za nacističku ratnu vojnu industriju prevazišli matični logor, a i po brojnom stanju. Po oslobođenju tu je zatečeno oko 18.000 zatočenika, koji su se slivali iz ostalih logora kako se front pomerao”, navodi Tamara Ćirić.

Prema poverljivim vojnim planovima, Ebenze je trebalo da bude uništen pre dolaska saveznika. U noći između 4. i 5. maja, jedan oficir Vermahta je saznao za plan komandanta logora Antona Ganca, da na prevaru navedu zatočenike da uđu u tunele, to jest da ih „zamole” da to urade zbog sopstvene bezbednosti, jer su se već čuli okršaji u blizini. Kada bi ušli, dinamitom bi sve bilo urušeno i ostali bi zatrpani. Taj oficir je informaciju poverio svom slugi Špancu, on je preneo sunarodnicima, a onda se od usta do usta čitave noći pronosila među logorašima. Dogovoreno je da se odbije ulazak u tunele po cenu da svi izginu u okršaju sa čuvarima.

 „To je bila jedna veličanstvena pobeda međunarodne solidarnosti”, ističe Ćirićeva, dodajući da ni ideološke razlike u logorima nisu bile važne: između ostalog, ovde su sarađivali komunisti, partizani i četnici.

Gancu je suđeno tek 1972. za direktno ubistvo 13 zatočenika i pokušaj ubistva 18.000 logoraša uoči oslobođenja. Navodno je osuđen na doživotnu robiju, ali je bio u zatvoru godinu-dve. Kao i u mnogim drugim slučajevima, presuda je bila brzo preinačena, navodi Tamara Ćirić.