Detinjstvo bez zaštite

Nažalost, danas živimo u vremenima koja „gutaju” ljudske duše, okivaju naše misli i tako okovane ih preusmeravaju na stranu suprotnu od one ka kojoj bi naša pažnja trebalo da bude okrenuta, danonoćno i u potpunosti. A to su deca. Naša ili tuđa, svejedno, ali ipak samo deca.

„Ime mi je Luka. Živim na drugom spratu, gore uz stepenice. Pretpostavljam da ste me viđali ranije… Ako začujete nešto kasno noću, neko komešanje, kao tuču, nemojte da me pitate o čemu se radi.

Ne pitajte šta se desilo…”

Američka kantautorka Suzan Vega (Suzan­ne Vega­, 1959), tvorac kompozicije „Luka”, pridružila se autorima koji su svojim stihovima i muzikom pokušali da, barem na trenutak, ukažu na problem najmlađih među nama koji su već na početku svojih života uleteli u istinski pakao. Ukazala je na tragediju svih koji su, ne sopstvenom krivicom, rođeni u pogrešnoj porodici. Nije mogla da ne podigne glas protiv starijih, spremnih da na žrtvenik sopstvenog životnog mira ili karijere prinesu i rođene naslednike.

„Pre neku godinu često sam ispred svoje kuće viđala grupu dece u igri. Među njima je bio i jedan dečak koji se zvao Luka. Činilo se kao da je na neki način drugačiji, različit od ostalih. Zauvek sam mu zapamtila lice, mada o njemu ništa nisam znala sem da nije kao ostali. Na liku tog deteta sam razradila istoimenu kompoziciju. Za mene, on je bio pravi primer nekoga ko je izložen maltretiranju, mada sumnjam da se u njegovom slučaju nešto slično zaista i dešavalo”, objasnila je Vega u jednom intervjuu.

„Pretpostavljam da se to dešava zato što sam nespretan. Trudim se da ne govorim preglasno. A možda je i stoga što sam lud. Trudim se da ne iskazujem preteranu hrabrost. Tuku te samo dok plačeš, posle toga više i ne pitaš – zašto. Više se i ne raspravljaš. Jednostavno, ne prepireš se…”

„Nisam bila sigurna šta bi junak pesme trebalo da izgovori”, objasnila je Vega. „Znala sam u čemu je suština stvari, ali ne i kako na pravi način da privučem pažnju slušalaca. Bila sam sigurna da problem mora biti sagledan i predstavljen iz ugla nekoga ko je bio žrtva maltretiranja, ali takvi se po pravilu ustežu da iskažu svoja stvarna osećanja...”

Jednostavno nabrajanje osnovnih podataka, dato u uvodnim stihovima, pokazalo se kao najispravniji način za uvlačenje slušalaca u priču u kojoj glavni junak postiže negativan efekat: navodi susede da ne postavljaju previše pitanja, pa i da se ne upliću.

„Ponovo sam se sudario sa vratima. I ako me pitaš, tako ću ti odgovoriti. Uostalom, to i nije tvoja briga. Voleo bih da budem sam, bez ikakvih lomova ili bačenih stvari. I samo nemoj da me ispituješ kako sam”, peva Suzan Vega sa neskrivenom dozom gorčine.

Luka

Ime mi je Luka

Živim na drugom spratu

Iznad vas, uz stepenice

Pretpostavljam da ste me viđali ranije

Ako začujete nešto kasno noću

Neko komešanje, nešto kao tuču

Nemojte da me pitate o čemu se radi

Ne pitajte šta se desilo…

Pretpostavljam da se to dešava zato što sam nespretan

Trudim se da ne govorim preglasno

A možda je i zato što sam lud

Trudim se da ne budem preterano hrabar

Tuku te samo dok plačeš

Posle toga više i ne pitaš – zašto

Više se i ne raspravljaš

Jednostavno, ne prepireš se…

Da, rekao bih da sam sasvim u redu

Ponovo sam se sudario sa vratima

I ako me i upitaš, tako ću ti odgovoriti

Uostalom, to i nije tvoja briga

Voleo bih samo da budem sam

Bez ikakvih lomova ili bačenih stvari

I samo nemoj da me ispituješ kako sam

Ne pitaj me kako mi je…

Ime mi je Luka

Pretpostavljam da ste me viđali ranije

Ako začujete nešto kasno noću

Ne pitajte šta se desilo…

Tuku te samo ako plačeš

Posle toga više i ne pitaš zašto

Uostalom, to i nije tvoja briga

Voleo bih samo da budem sam

Bez ikakvih lomova ili bačenih stvari

Samo me ne pitajte kako mi je…