Pešice od Studenice do Hilandara

Putanju do srpske svete zemlje svojim stopama premerio je još pet puta. Hodočašće je u dva navrata čak i produženo, planinarskim usponom na Atos, do krsta i kapelice na 2.033 metra nadmorske visine.

Vukosavljević je dugogodišnji planinar i osnivač kraljevačkog Planinarsko-smučarskog društva „Gvozdac”, pa je i stazu Svetog Save, dugačku 820 kilometara, prvih pet puta prepešačio je s kolegama planinarima. Šesti put, deset godina nakon prvog hodočašća, odlučio je da Savinim stopama krene sam. Ne samo da je bez problema uspeo nego kaže da mu je putovanje bilo milije i lakše nego prethodna.

– Sve čovek može da savlada uz veru i jaku volju. Iako imam 61 godinu, nadam se da ću još koji put dopešačiti do Svete gore. Hodočašća mi daju životnu snagu. Sve je počelo te oktobarske noći 1995, kada smo posle gašenja požara u blizini Donje isposnice Svetog Save odlučili da u njoj prenoćimo. Dok su moji vatrogasci spavali, ja sam slušao priču jeromonaha Danila Plašića, isposnika manastira Studenica, koji nas je tu ugostio. Jednostavno, narodski, govorio mi je o svom isposničkom i podvižničkom životu, a zatim o Svetom Savi – seća se Milutin utiska koji je na njega ostavio monah Danilo.

Ovaj razgovor podstakao je ideju da krene na hodočašće Savinim putem.

– U toku sledeće, 1996. godine, ta ideja mi nije davala mira. Preplitala se tu želja za nepoznatim, izazov da se krene tim stazama, da se uradi nešto što niko nije, ali i poriv da se poklonim srpskim svetinjama – objašnjava Milutin i dodaje da je tada i shvatio pravi smisao svog puta, želju da pokrene kolone pravoslavaca da svake godine pešače do središta srpskog pravoslavnog duha.

Te 1997. pred Uskrs okupio je ekipu od 14 planinara, do detalja isplanirao put i s blagoslovom episkopa žičkog Stefana, krenuo na hodočašće. Punih 16 dana, prevaljivali su po pedesetak kilometara dnevno. Do Svete srpske carske lavre Milutin je stigao sa još 11 planinara. Zbog povrede, jedan je zadržan u bolnici u Makedoniji, a planinarka Latinka Vulović je ostala da ih sačeka u hilandarskom metohu Kakovu.

Žuljevi, krvarenja, otoci nogu i neprestani jak bol u leđima bili su svakodnevni pratioci na Milutinovim hodočašćima. Zato u rancu teškom tridesetak kilograma, pored šatora, hrane i odeće, obavezno nosi dva para rezervne obuće, za broj veće od uobičajenog, jer posle više stotina prepešačenih kilometara i u njih noga jedva ulazi. Medicinski pribor, ulja i „pavlovićeva krema” kojom vida žuljeve i ojede neizostavni su deo opreme, baš kao i domaća rakija, za okrepljenje na pauzama. Osam litara vode dnevno ponekad mu ne bude dovoljno, a hranu nabavlja usput, svaka tri dana.

– Teško bismo izdržali put bez dobrih ljudi koji su čuli za naše hodočašće i dočekivali nas hranom i osveženjem. Neki su nudili i prenoćište. Na našem prvom hodočašću komandir vatrogasaca iz Novog Pazara svakom od nas 14 doneo je po 300 grama čokolade, dok nas je komandir vatrogasne jedinice iz Đakovice dočekao u Klini sa po tri litara vina za svakog hodočasnika – seća se Vukosavljević.

Zahvaljujući prijateljima koje su sticali usput, duž staze Svetog Save tokom godina nastajala su društva prijatelja Hilandara, čiji su članovi hodočasnicima obezbeđivali svaku pomoć, prenoćište i okrepljenje.

– Sve muke sam zaboravio kada mi je po dolasku na Svetu goru otac Mitrofan, upravnik ekonomije Hilandara, potvrdio da sam prvi Srbin koji je pešice do njih doveo grupu hodočasnika stazama Svetog Save. Njegove reči: „Vi ste novo svetlo iz Srbije, koje je meni starcu olakšalo staračke dane”, nikada neću zaboraviti. Ponudio mi je da na dar izaberem šta god hoću iz manastirske riznice. Rekao sam mu da ne želim zlatno kandilo, ili neku sličnu dragocenost, jer će neko od mojih naslednika možda doći u iskušenje da to proda. Odabrao sam ikonu Svetog Luke, moje krsne slava. Ona je moje najveće bogatstvo – s ponosom kaže Vukosavljević.

Stazama srpske vojske

Tri puta je Milutin iz Studenice pohodio i manastir Ostrog. Oko 350 kilometara jedanput je prepešačio u društvu planinara, a dva puta je pod Ostrog stigao sam.

– Poslednje hodočašće, pre mesec dana, imao sam iz Studenice do Mileševe. A prošle godine započeo sam ciklus hodočašća na Kajmakčalan, putem kojim se kretala srpska vojska i odakle je moj deda Jovica doneo pet odlikovanja, koje čuvamo u kući kao relikvije. Tamošnja groblja naših vojnika veoma su zapuštena, između humki raste drveće, pojedina stabla imaju i po 30 centimetara u prečniku.

– Kada sam se malo odmorio od osmodnevnog puta, sa Radetom Kneževićem, predsednikom Saveza potomaka ratnika Srbije od 1912. do 1920, raskrčio sam rastinje oko grobova. Planiramo da se opet tamo vratimo i to ponovimo – istakao je Vukosavljević, objasnivši da na putu istrajava jer želi da da primer mladima da se vrate korenima, poštuju i nauče srpsku istoriju.