Dođite goli, bez naroda, i bićete srećni

U više je navrata ovaj razgovor, koji je upriličen u vrlo uskom krugu zvanica, na teme odnosa umetnosti, društva i politike, i koji su vodili ministar kulture Vladan Vukosavljević i Emir Kusturica, kao domaćini, sa Peterom Handkeom, Milovanom Danojlićem, Ju Huaom i Prilepinom, poprimao nostalgični karakter. Naročito kada je bilo reči o tome da živimo u vreme postistine i sveprisutnom populizmu u kulturi, kao posledici demokratizacije. Ili kada se govorilo o tome da ima više knjiga nego čitalaca, ili o opštem urušavanju vrednosti u odnosu na neko prošlo vreme kada je umetnost imala važno mesto u životima ljudi. U tom kontekstu, Kusturica je pominjao čuveni Skorsezeov film „Taksista”, koji je sredinom sedamdesetih godina naveo čitavu planetu da živi u njegovom ritmu, dok danas anti-junaka taksistu malo ko razume. Setno se  poznati reditelj prisećao vremena kada je kao mladić išao u Veneciju da gleda Antonionijeve filmove, koji su svima zadali zadatak kako se pravi dugi kadar, kako se mešaju umetnost i dokumentarnost. Dobre reči da odjeknu u prostoru Jugoslovenske kinoteke, u kojoj su se sagovornici sreli.

– Veliki romani su napisani, Prilepinova „Obitelj” takva je knjiga, ali ona se više ne „živi”. Umetnik je u Evropi izgubio svoju poziciju, njegov glas više se ne računa, pisaca se više niko „ne boji”. Prilepina niko neće čuti, osim ako nekim slučajem ne podrži uništavanje Bliskog istoka. Do sjajnih Frenzenovih romana treba razgrnuti gomilu knjiga koje ništa ne znače – smatra Kusturica.

Nostalgično je zvučalo i to kada je Milovan Danojlić primetio da se i u Francuskoj, gde živi, pesnici povezuju i međusobno čitaju kao u ranom hrišćanstvu, dok je i u knjižarama mesto poezije nevidljivo. U opoziciji sa nekim „jednostavnijim” vremenom zvuči i današnja situacija, koju je opisao Ju Hua, a sastoji se u sledećem: mladi pisac od dvadesetak godina, za kojim kruže obožavateljke, i koji već ima svoju firmu, ne prima lično nagradu, već šalje svog menadžera da je uzme umesto njega. Ministar Vukosavljević nadovezuje se na rečeno činjenicom da znamo „sve više o sve manjem”, da studije dokazuju da mlađe generacije uspešno mogu da prate i do sedam sadržaja istovremeno, ali da će od toga zapamtiti vrlo malo...

Ali, po prirodi kontrapunkta, nostalgija je zazvučala zajedno sa oštrom kritikom savremenosti i globalne težnje koja diktira poništavanje ideoloških osobenosti i stapanje različitih kultura u jedan osrednji glas. U kritici je briljirao Prilepin:

– Savremeni svet poziva nas da odustanemo od ideologija i od sopstvenog identiteta. Kaže nam: „Dođite goli, bez naroda, bez boga i ideologije, bićete srećni!” Dok oni ni od čega ne bi odustali... Samo u Srbiji omiljena hrana na meniju nisu loše vesti iz Rusije. Zadatak je umetnika da ne bude podložan manipulacijama. Međutim, u Rusiji pisci „ratuju” sa piscima, jedni se bore protiv države, drugi za njen spas. Moje knjige čita svaki stoti Rus, ali čita ih i Putin. Dakle, mogu da utičem i na Putina.

Danojlić, zatim, dodaje da se danas na zapadu na teroriste gleda kao da su neki đavoli koje treba potamaniti, a niko ne bi glasno izgovorio činjenicu da su oni posledica ratova koje je taj isti zapad poveo protiv Avganistana, Libije, Iraka...

Kao pravi odmereni rezoner kontrapunkta Peter Handke uključivao se u diskusiju da joj preokrene tok zanimljivim zapažanjima ili da postavi novi izazov sagovornicima. U jednom trenutku bio je iznerviran „stalnim kukanjem”  o tome da su knjižare krcate beznačajnim izdanjima, posebno zbog toga što ne voli krimiće islandskih autora, čija istovetna imena mu takođe idu na nerve, kako je rekao.

– Nisam tu da se žalim. Volim bluz, ali onaj koji traje tri minuta. I u Jevanđelju po Jovanu rečeno je: „Doći će neko veći od mene”. Junaci mogu da budu naša deca, među mladima ima mnogo onih koji mogu da budu heroji. Odlučio sam da pišem ma šta da se okolo dešava, onako kako je to radio i Gete. Ima još uvek velikih dela, ali ona su skrivena. Velike reči takođe, ali mi smo pisci i ne želimo bilo kakvo mesto, mi želimo da budemo kraljevi iz senke, skriveni kraljevi! Jedan dobar čitalac vredi više od nekoliko pseudočitalaca, a pisma koja dobijam od onih „pravih”, iz Negotina ili Sijetla, vrede više od svakog bestselera. Ne volim ni da ulazim u knjižare zato što tamo niko više ni ne gleda kupca, tako da mi dođe da im zalepim šamar – konstatovao je Handke na savršenom francuskom jeziku.

Dijalektika razgovora ujedinila je sve prividne suprotnosti, sagovornici su se razumeli, a pokazali su i uzajamno poznavanje i poštovanje. Ju Hua odlično poznaje Handkeova dela, a Kusturičin film „Otac na službenom putu” razumeo je i gledajući ga bez prevoda. O tom filmu napisao je i esej. Pisci su bili složni i u tome da će dobre knjige i veliki klasici uvek imati svoje čitaoce, baš kao što je rekao Peter Handke: „Knjige su me napravile, izgradile bolje nego vino. Knjige su bolje od vina.”