Srpska istorija u staklu

Sa te dve adrese ove umetnine pošle su put svih kontinenata da svedoče o tome kako je nešto što je pre petnaestak godina nastalo iz dokolice preraslo u riznicu umetničke vrednosti i životni poziv.

Marković na staklu radi i ikone, po vizantijskim kanonima. Inspiraciju, kaže, nalazi u srpskoj istoriji, ponajviše srednjovekovnoj. O tome svedoče motivi na umetninama, kao što su novčić iz doba despota Stefana Lazarevića, delovi „Miroslavljevog jevanđelja” i Dušanovog zakonika, grb dinastije Nemanjić, kompleks manastira Hilandar... Ima i onih koji pripadaju drugim epohama – od replika mozaika iz Medijane, Hristovog monograma i teksta Hipokratove zakletve, do prve strane Sretenjskog ustava, krune kralja Petra Prvog Karađorđevića, Albanske spomenice, naličja džepnog sata dinastije Obrenović, spomenika „Pobednik”, kovanice dinara iz 1890. godine... Tu je i otisak Beogradskog četvorojevanđelja – prve knjige štampane u Beogradu davne 1552. godine.

„To četvorojevanđelje izdato je 28. avgusta, na dan kad je rođendan patrijarha Irineja i jedan moj prijatelj zbog toga je poglavaru Srpske pravoslavne crkve poklonio ovaj rad”, odaje Marković.

I mnogi drugi darivali su predmete koje prave Ljuba i njegov tim.

„Tomislav Nikolić je u svom predsedničkom mandatu poklonio Miroslavljevo jevanđelje Srpskoj kući na Krfu. Takođe, dok je bio ministar pravde, Nikola Selaković je svojim kolegama iz Evrope pri bilateralnim susretima poklanjao tekst Dušanovog zakonika. Teniski savez Srbije često kupuje ove predmete. Jedan od njih, s motivom krune, dobila je od TSS-a na poklon Jelena Janković, a selektoru Bogdanu Obradoviću savez je podario Hilandarsku povelju”, kaže Marković.

Sve je počelo kao hobi, početkom dvehiljaditih, kad je Ljubi, tada zaposlenom u štampariji u Nišu, u goste došao prijatelj, naš čovek iz Kanade. Kad je poželeo da nazad, preko Atlantika, ponese nešto za uspomenu, s Markovićem se upustio u potragu za suvenirima.

„Obišli smo čitav grad i nismo našli ništa što bi bilo lep poklon. Onda sam se setio da je Ivan Vučković, bivši niški gradonačelnik, svojevremeno crtao vedute. To su grafike, odnosno crteži s realističnim prizorima kuća i delova grada koji zahtevaju poštovanje faktografije pri crtanju. Recimo, Varšava je posle Drugog svetskog rata obnovljena i na osnovu preživelih veduta dva italijanska majstora koji su u predratnom periodu stvarali u tom gradu. Vučković je takve grafike radio za Niš i dospeli smo do njih”, kaže Ljuba.

Tu se priča račva na dva „hepienda”: Ljubin prijatelj je dobio vedute za uspomenu, a Marković je otkrio novu pasiju.

„Setio sam se čika Joce Ćirića, doktora nauka koji je fantastično poznavao Niš i za svaku kuću imao priču. On je takođe lepo crtao i to flomasterima, koje bi, kad se istroše, umakao u tuš. Kupio sam od njega pet crteža i počeo da štampam kalendare s motivima Niša”, priča Ljuba.

Te kalendare je radio narednih deset godina, a Muzej Novog Sada tri puta ih je uvrstio u katalog najlepših takvih publikacija u Srbiji. Za to vreme stvaralački nerv našeg sagovornika nije mirovao, pa je na svake dve godine širio delokrug. Počeo je najpre da se bavi štampom na podmetačima i sličnim predmetima, a zatim i ecovanjem – kad se nešto odštampa na sito i potom se taj motiv hemijski izdubi na mesingu.

„Bavio sam se i terakotom u vajarskom otisku, duborezima u drvetu, livenjem privezaka... A onda sam stigao i do radova na staklu. Tu se primenjuju kombinovane tehnike, a svim predmetima nastalim na taj način zajedničko je da su čist ručni rad”, navodi Marković.

Ovde nije kraj priče, jer neumorni Ljuba planira uskoro da pređe na sledeću stepenicu: štampu na svili.