Koliko godina ima istina

I Tereza Mej i Emanuel Makron su kockari, hazarderi koji se ne tresu pred rizikom. A kako izgledaju dvoje ljudi kojima se sreća osmehnula ili okrenula leđa, moglo se videti tokom susreta francuskog predsednika i britanske premijerke ove sedmice u Parizu. Ipak, ništa ne bi bilo tako pogrešno kao pravdati njihov trenutni status isključivo slučajem i ćeifom sudbine.

Tereza Mej se kockala ubeđena da će odličan rejting kojim su je svakodnevno brifovali analitičari pretočiti u još više političke moći. Sa vladom i parlamentom u džepu samo bi je korak delilo od „krunisanja” kao neprikosnovene vladarke ostrva. Ova fantazija se u sudaru sa glasačkim kutijama raspukla kao mehur od sapunice.

I Emanuel Makron je zaigrao rulet. Napustio je sigurno ministarsko nameštenje u vladi i formirao politički pokret, a mnogima je to tada delovalo kao političko samoubistvo. Njegov trijumf na predsedničkim i u prvom krugu parlamentarnih izbora, ipak, demantovali su sve sumnjičave prognoze i Francuskoj konačno doneli moćnog lidera. Možda čak i dovoljno jakog da dovede u pitanje unipolarni koncept Evropske unije uređivan iz nemačkog kancelarata.

I nije priča o Makronu i Mejovoj samo priča o Evropi iz čijeg se kontrolnog tornja Britanija sama eliminisala nizom autogolova i pogrešnih odluka. Priča o dvoje lidera je večita storija o žudnji vlastodržaca za još više vlasti, a na taj poriv očito nisu imuna ni najdemokratskija društva. Tereza Mej je sama sebe saplela, a šef Jeliseja zasad niže pobede i sve sigurnije korača ka poziciji republikanskog kralja. Cinici ga već zovu Kim Džong Makron.

PRE I POSLE BREGZITA: Poneko se sigurno još seća one rečite tabele, objavljene dan nakon bregzita, verovatno najveće vododelnice u modernoj političkoj istoriji Velike Britanije. Na njoj su statističari u urednim kolonama posložili podatke o starosnoj strukturi Britanaca koji su glasali „za” i „protiv” izlaska iz EU, a odmah uz njih informacije o broju godina koje će oni proživeti sa posledicom odluke donete na referendumu. Sada je već opšte mesto da su stariji Britanci prevagnuli u glasanju o bregzitu, dok su njihovi mlađi sunarodnici kojih se ta odluka najviše tiče tog dana ostali kod kuće.

Pre nekoliko dana, na parlamentarnim izborima se ipak desilo čudo. Mladi koji su utehu zbog bregzita potražili među istomišljenicima na društvenim mrežama ovog puta su izašli na birališta. Oni su odigrali ulogu jezička na vagi glasajući u ogromnoj većini za Korbinove laburiste i ujedno razotkrili najveću podelu unutar već isparcelisanog britanskog društva. Grupisanja u klase, urbane i ruralne kružoke, levičare i desničare trenutno su potpuno natkriljena jednom većom socijalnom šizmom – na mlade i stare.  Ispostavilo se da je omladina jedina bila dovoljno „iskusna” da prozre podvale političara koji su ih ubeđivali da se samo čeka razvod sa Briselom pa će milijarde sterlinga da se sliju u džepove britanskih poreskih obveznika. Ili agitovanje onih, nalik Borisu Džonsonu, koji su svesno zaluđivali građane banalnim svođenjem EU na merenje dužine krastavaca i snage tostera. Kad su ih upitali čemu takvo prizemno mešetarenje, odgovorili su: „Pa zar je neko zaista u to poverovao?” Neko očigledno jeste i sad je cela nacija prinuđena da se prilagođava „novonastalim okolnostima”. Oni koji im nisu verovali, istovremeno nisu verovali ni u demokratsku instituciju glasanja i smenjivosti vlasti na izborima. Kada su poverovali, bilo je prekasno, ali opet ne toliko da pobeda bregzitovaca zasnovana velikim delom na lažnim vestima plasiranim u tabloidima ostane nepomućena.

STARO I NOVO: Ima neke poetske pravde u tome što Britanija, koja je poput razmaženog deteta napustila evropsku trpezu na kojoj je bila privilegovan član, sada ipak mora da sasluša uslove koje diktira i druga strana. Slično sebično ponašanje umotano u nacionalističku oblandu ovih dana čujemo i od strane nekadašnjih sovjetskih satelita koji se bune zbog odluke EU o razmeštanju izbeglica sa Bliskog istoka, za koju ne žele ni da čuju. To je ista ona „nova Evropa”, kako je bilo moderno da se kaže pre petnaestak godina, koja je dala podršku Americi za nezakonito bombardovanje Iraka, dok su Nemačka i Francuska zbog protivljenja intervenciji prezrivo otpisivane kao „stara Evropa”. Vrli novi svet Mađarske, Poljske i Češke tada je svesrdno podržao Bušovu taktiku „spržene zemlje” na Bliskom istoku, a danas su gadljivi na „nehrišćanske” izbeglice koje odatle stižu u Evropu. Dok političari iz nekadašnjeg Varšavskog pakta optužuju Brisel za podizanje nove gvozdene zavese, pitanje je da li će njihovi građani biti naivni kao Britanci da nasednu na podvalu.

Demagogiji savršeno pogoduje vreme postistine u kojem živimo, gde ni laž više nije toliko strašna, a istina i činjenice se lako daju zabašuriti zapaljivim floskulama. Mladi su u slučaju Ujedinjenog Kraljevstva, više intuitivno nego iskustveno, prozreli podmetačinu.  Mogu li to učiniti opet?