Колико година има истина

И Тереза Меј и Емануел Макрон су коцкари, хазардери који се не тресу пред ризиком. А како изгледају двоје људи којима се срећа осмехнула или окренула леђа, могло се видети током сусрета француског председника и британске премијерке ове седмице у Паризу. Ипак, ништа не би било тако погрешно као правдати њихов тренутни статус искључиво случајем и ћеифом судбине.

Тереза Меј се коцкала убеђена да ће одличан рејтинг којим су је свакодневно брифовали аналитичари преточити у још више политичке моћи. Са владом и парламентом у џепу само би је корак делило од „крунисања” као неприкосновене владарке острва. Ова фантазија се у судару са гласачким кутијама распукла као мехур од сапунице.

И Емануел Макрон је заиграо рулет. Напустио је сигурно министарско намештење у влади и формирао политички покрет, а многима је то тада деловало као политичко самоубиство. Његов тријумф на председничким и у првом кругу парламентарних избора, ипак, демантовали су све сумњичаве прогнозе и Француској коначно донели моћног лидера. Можда чак и довољно јаког да доведе у питање униполарни концепт Европске уније уређиван из немачког канцеларата.

И није прича о Макрону и Мејовој само прича о Европи из чијег се контролног торња Британија сама елиминисала низом аутоголова и погрешних одлука. Прича о двоје лидера је вечита сторија о жудњи властодржаца за још више власти, а на тај порив очито нису имуна ни најдемократскија друштва. Тереза Меј је сама себе саплела, а шеф Јелисеја засад ниже победе и све сигурније корача ка позицији републиканског краља. Циници га већ зову Ким Џонг Макрон.

ПРЕ И ПОСЛЕ БРЕГЗИТА: Понеко се сигурно још сећа оне речите табеле, објављене дан након брегзита, вероватно највеће вододелнице у модерној политичкој историји Велике Британије. На њој су статистичари у уредним колонама посложили податке о старосној структури Британаца који су гласали „за” и „против” изласка из ЕУ, а одмах уз њих информације о броју година које ће они проживети са последицом одлуке донете на референдуму. Сада је већ опште место да су старији Британци превагнули у гласању о брегзиту, док су њихови млађи сународници којих се та одлука највише тиче тог дана остали код куће.

Пре неколико дана, на парламентарним изборима се ипак десило чудо. Млади који су утеху због брегзита потражили међу истомишљеницима на друштвеним мрежама овог пута су изашли на биралишта. Они су одиграли улогу језичка на ваги гласајући у огромној већини за Корбинове лабуристе и уједно разоткрили највећу поделу унутар већ испарцелисаног британског друштва. Груписања у класе, урбане и руралне кружоке, левичаре и десничаре тренутно су потпуно наткриљена једном већом социјалном шизмом – на младе и старе.  Испоставило се да је омладина једина била довољно „искусна” да прозре подвале политичара који су их убеђивали да се само чека развод са Бриселом па ће милијарде стерлинга да се слију у џепове британских пореских обвезника. Или агитовање оних, налик Борису Џонсону, који су свесно залуђивали грађане баналним свођењем ЕУ на мерење дужине краставаца и снаге тостера. Кад су их упитали чему такво приземно мешетарење, одговорили су: „Па зар је неко заиста у то поверовао?” Неко очигледно јесте и сад је цела нација принуђена да се прилагођава „новонасталим околностима”. Они који им нису веровали, истовремено нису веровали ни у демократску институцију гласања и смењивости власти на изборима. Када су поверовали, било је прекасно, али опет не толико да победа брегзитоваца заснована великим делом на лажним вестима пласираним у таблоидима остане непомућена.

СТАРО И НОВО: Има неке поетске правде у томе што Британија, која је попут размаженог детета напустила европску трпезу на којој је била привилегован члан, сада ипак мора да саслуша услове које диктира и друга страна. Слично себично понашање умотано у националистичку обланду ових дана чујемо и од стране некадашњих совјетских сателита који се буне због одлуке ЕУ о размештању избеглица са Блиског истока, за коју не желе ни да чују. То је иста она „нова Европа”, како је било модерно да се каже пре петнаестак година, која је дала подршку Америци за незаконито бомбардовање Ирака, док су Немачка и Француска због противљења интервенцији презриво отписиване као „стара Европа”. Врли нови свет Мађарске, Пољске и Чешке тада је свесрдно подржао Бушову тактику „спржене земље” на Блиском истоку, а данас су гадљиви на „нехришћанске” избеглице које одатле стижу у Европу. Док политичари из некадашњег Варшавског пакта оптужују Брисел за подизање нове гвоздене завесе, питање је да ли ће њихови грађани бити наивни као Британци да наседну на подвалу.

Демагогији савршено погодује време постистине у којем живимо, где ни лаж више није толико страшна, а истина и чињенице се лако дају забашурити запаљивим флоскулама. Млади су у случају Уједињеног Краљевства, више интуитивно него искуствено, прозрели подметачину.  Могу ли то учинити опет?