Intima viđena okom polaroida

– Prepoznatljiv tematski i koloristički uticaj klasičnog slikarstva, od baroka i manirizma do engleskih prerafaelita, prati čitav njen opus, a kao osnovne teme u njenom radu koji se razvijao u različitim medijima izdvajaju se autoportret, mrtva priroda i floralni motivi – objašnjava u pratećem katalogu Marina Martić, kustoskinja izložbe, dok se sama umetnica nadovezuje:

– Uvek sam bila zaokupljena istorijom umetnosti, bez obzira na to što sam se uvek izražavala kroz savremen jezik. Promišljala sam različite umetnike, bez nekog jasnog kontinuiteta, neko vreme to su bili Rembrant i Karavađo, onda avangardisti, potom predstavnici dadaizma, pa sam se vraćala prvoj dvojici.

Polaroid je bio predmet interesovanja stvaralaca okupljenih oko „Srećne galerije” Studentskog kulturnog centra (Dragan Papić, Dragan Taubner, Ljubomir Šimunić, grupa „Izgled”...). Iako je nekoliko puta izlagala u tom prostoru, rad naše sagovornice se stilski i tematski razlikuje od autora ove generacije, njegova bitna karakteristika je originalan pristup mediju fotografije koji je ostao konstanta njenog izraza tokom čitave karijere. Sećajući se vremena kada je polarodi prvi put postao njena inspiracija, Bojana Barltrop kaže da ga je koristila kako bi ispričala najdraže uspomene, one koje se pričaju samo najbližim prijateljima, a koje posmatrača polako uvode u njen intimni svet. Otkrivanja se, u tom smislu, nikada nije plašila.

– Moja umetnost je prilično lična. Uvek je tako bilo. Živim i život i umetnost isprepletano, donekle je i moj život neka vrsta projekta. Tako ga bar ja doživljavam. Moju porodicu uvek su okruživali umetnici, majka mi je bila novinar, otac arhitekta, javnost je nekako uvek bila latentno prisutna. Polaroid mi je kao tehnika omogućavao da trenutno stvari zabeležim, ali i da ih trenutno prikažem, ako je potrebno. Nestao je sredinom osamdesetih, pošto analogne kamere nisu bile nešto što sam ja tražila od fotografije pokušala sam da eksperimentišem digitalnim aparatima, ali sam se veoma obradovala nedavnom povratku instant kamera. Trenutno koristim dva različita aparata – objašnjava Bojana Barltrop.    

Kada je u pitanju pomenuti motiv „lanca postojanja”, koji se tiče posredno i njene porodice i porekla, gošća iz Velike Britanije posebno ističe dva rada i njihovu simboliku.

– U mojoj bašti imam božure, oni procvetaju svakog proleća. Jednom sam se, tako, setila pesme Milana Rakića „Božur”, pa sam je našla i u prevodu na engleskom, koja i na tom jeziku magično zvuči. Osmislila sam rad posvećen cveću i pesmi, između ostalog i kao podsetnik na moju zemlju. Nisam, stoga, zaokupljena samo svojom istorijom već i kolektivnom sudbinom ljudi koji su živeli u državi u kojoj već neko vreme ne živim. Trudim se da na taj način dotaknem momenat univerzalnosti.  

Bojana Barltrop (1949, Skoplje), diplomirala je i magistrirala na Akademiji primenjenih umetnosti u Beogradu, na odseku Grafika knjige. U Kopenhagenu je pohađala specijalističke studije na Školi za umetnost i dizajn i Kraljevskom koledžu za grafiku. Doktorsku tezu je odbranila na Arhitektonskoj školi u Londonu. Radila je i kao urednik dizajn programa galerije „Sebastijan” iz Dubrovnika, a za svoj rad u toj oblasti dobila je veliki broj najznačajnijih nagrada u Jugoslaviji i inostranstvu.