Kod nas se i dalje posluje na „dođem ti”

Ova stavka obuhvata najvećim delom obaveze prema dobavljačima, te se slobodno može reći da su ovo isključivo dugovanja prema njima. Reč je o kratkoročnim obavezama trgovinskog sektora nastalim pretežno iz poslovanja u toku prošle godine.

Uprkos upozorenjima finansijskih stručnjaka da tolika količina zarobljenog novca preti da uguši i ono malo zdravog dela privrede neizmirivanje obaveza postao je manir trgovaca. Dugovanja po ovom osnovu u kontinuitetu rastu u 2015. i 2016. i to u proseku sedam odsto godišnje. Prošle su čak premašila i ukupna zaduženja građana Srbije prema bankama za više od 200 miliona evra.  

U APR-u su nam rekli da nisu u mogućnosti da odgovore ko su najveći dužnici među trgovcima jer, za sada, ne mogu da objavljuju pojedinačne podatke.

– Objavili smo zbirne podatke o poslovanju privrede, pojedinačne još nemamo. Firme su dužne da do 30. juna dostave redovne godišnje finansijske izveštaje za prošlu godinu. Posle obrade biće objavljeni njihovi pojedinačni izveštaji pa će biti poznato koje kompanije imaju najveće obaveze iz poslovanja – rekli su nam u APR-u.  

Predstavnici Agencije za privredne registre još prošle godine su upozorili da velike trgovinske kuće prednjače u nepoštovanju zakonskih rokova isplate dobavljačima i zarobljenim novcem kreditiraju svoje poslovanje. I „Delez” i „Merkator S”, koji posluje u sastavu „Agrokora”, ovo su tada demantovali. Samo nekoliko meseci kasnije postalo je jasno da je hrvatski trgovac u dugovima do guše ne samo prema bankama već i prema dobavljačima.  

Sredinom 2013. u Srbiji je na snazi Zakon o rokovima plaćanja ali se propisi očigledno poštuju samo na papiru.  Opštine i javna preduzeća dužni su da obaveze izmiruju u roku od 45 dana, a privatne firme do 60 dana. Sagovornik „Politike” dobro upoznat sa stanjem na tržištu kaže da se u Srbiji i dalje posluje na „dođem ti” i da propisi gotovo ništa nisu promenili niti će sve dok se ne uvedu strože sankcije.

U praksi trgovci i dobavljači svoje odnose regulišu klasičnim obligacionim odnosima (ugovorima) kojim pored ostalog uređuju i rokove plaćanja robe i koji mogu biti kraći ili duži od onih koje je zakon propisao. Trgovci, kaže, valute plaćanja najčešće poštuju samo sa velikim distributerima kao što su industrije mesa i mlečnih proizvoda ili povrtari koji im isporučuju velike količine robe. Samo iz razloga što bi im u suprotnom poslovanje bilo otežano ili nemoguće. Čak i u tim odnosima rokovi plaćanja su najčešće 90 dana. Mali dobavljači, bez ikakvog obezbeđenja, na novac često moraju da čekaju i 200 dana ali budući da su i sami prezaduženi ne mogu tek tako da izađu iz posla.