Vučić preuzima integraciju regiona

Vi tvrdite da je prijem Balkana u EU moguć tek za deset godina.

Da, ali u međuvremenu je veoma važna bliža saradnja zemalja u regionu. Pozdravljam konstruktivne ideje iz regiona za period tranzicije i, s tim u vezi, inicijativa predsednika Vučića za uspostavljanje carinske unije je pohvalna i treba je dalje istražiti. Vidim potez Vučića da integraciju regiona preuzme u svoje ruke, u veoma pozitivnom svetlu.

Zastupate stav da je na delu neka vrsta balkanizacije Evropske unije. Na šta tačno mislite, možda na porast nacionalizma?

Dok smo krajem 90-ih i početkom 2000-ih videli evropeizaciju Balkana, sada vidimo balkanizaciju Evrope. Iako ja nisam pristalica termina „balkanizacija”, postalo je široko rasprostranjeno da se tako opisuje fragmentisanje većih političkih entiteta u manje jedinice tako da sam se, u kontekstu koji pominjete, pozivao na ponovni nacionalizam u Evropi, tj. porast populističkih, nacionalističkih pokreta koji su skeptični u vezi s Evropskom unijom i evropskim jedinstvom. Često su se zalagali za prenošenje vlasti s evropskih institucija na svoje nacionalne države. Ovi pokreti se šire celom Evropom i dok su najuspešniji u centralnoj i istočnoj Evropi, oni su pronašli pogodno tle i u zapadnoevropskim državama. Kao simptome ove pojave vidim bregzit i secesionističke pokrete poput onog u Kataloniji. Uspeh ovih snaga je rezultat trenutne slabosti EU.

Da li je nacionalizam sam po sebi nevolja?

Istoričar Timoti Snajder je napravio zanimljivu razliku između nacionalista i patriota: Patriote gledaju u budućnost i žele da njihova državu ispuni svoje ideale i vrednosti i uspe u svetu.

Nacionalisti, s druge strane, teže gledanju u prošlost: u zamišljenu, slavnu prošlost koja nikad nije postojala i na istorijske nepravde koje je njihova grupacija pretrpela u rukama druge. Nacionalizam i iredentizam su od 19. veka izazivali rat i patnju u Evropi, a Evropska unija je osnovana da prevaziđe svoje destruktivne sile. U tom smislu vidim napredak Srbije i regiona ka članstvu u EU kao odličnu priliku. Ovo pokazuje da možete biti ponosni na svoju zemlju i da želite najbolje za svoju budućnost – biti patriota – bez neprestanog gledanja u neku istorijsku nepravdu koju želite da ispravite.

Vrlo ste oštri kada je u pitanju uloga Rusije na Balkanu.

Rusija vidi sebe u geopolitičkom sukobu s Evropom – misle da su akcije za destabilizaciju EU i sprečavanje zemalja da se usaglase s EU, korisne za Rusiju. Ja se snažno suprotstavljam mešanju bilo kakve velike moći u unutrašnje poslove manjih država, kada su očigledno jedini interesi iza toga politika moći.

Za mene je to još jedan razlog da se shvati da je demokratska i otvorena EU budući dom Srbije i regiona. Istovremeno, nema sumnje da je Srbija slobodna i može da neguje svoje veze s Rusijom. Bliski kulturni i ekonomski odnosi između Srbije i Rusije mogli bi čak doprineti poboljšanju odnosa između EU i Rusije.

Da li verujete da će se novoformirani Tribunal u Hagu kazniti odgovorne za zločine nad Srbima? Možda Tačija i Haradinaja?

Činjenica da su procesi protiv lidera kosovskih Albanaca u Hagu doveli do mnogih oslobađajućih presuda, često u atmosferi u kojoj se svedoci nisu osećali bezbednim da svedoče, bila je izuzetno frustrirajuća. Nova specijalistička pravosudna institucija na Kosovu, koja je posebno uspostavljena za krivično gonjenje ratnih zločina OVK, predstavlja šansu da se ispravi ova greška i ja se nadam da će počinioci biti izvedeni pred lice pravde. Pored činjenice da kriminalci moraju biti gonjeni, mislim da je od ključne važnosti da u Prištini dođe na vlast nova politička elita koja se ne oslanja na nacionalističku platformu i nije povezana s bivšim strankama u sukobu.

Često se može čuti o tome koliko ste bliski s ljudima iz OVK. Nemački list „Velt” je objavio da „Volfgang Petrič ima simpatije za OVK ... Razume njihove zabrinutosti kao nijedan zapadni političar”.

Kada ste javna ličnost, čujete razne vrste stvari. Ne mogu da kontrolišem šta novinari pišu o meni, a zbog velike uloge koju sam odigrao u prošlosti postoje razne vrste ljudi koji insinuiraju i klevetaju. Za mene kao diplomatu nikada se ne radi o simpatijama, već o pravdi i pravičnom i pravednom rešenju konflikata – koji je odvojen od etničke ili verske pripadnosti.

Vi ste od onih političara koji se zalažu za promenu Dejtonskog sporazuma. To, kako kažu u vrhu Republike Srpske, nije u interesu srpskog entiteta.

Mislim da se moramo suočiti sa činjenicom da je Dejtonski sporazum nadživeo svoju korisnost. To je bio konsenzusni sporazum koji su spoljne sile nametnule odmah nakon rata kao jedini mogući sporazum prihvatljiv za sve strane, ali je on u BiH ukorenio podele i etničku politiku. Ono što nam sada treba je sporazum koji dolazi iznutra i koji odražava želje domaćih ljudi – sopstvena odgovornost uz puno poštovanje prava entiteta. Verujem da je došlo vreme da se razmotri ono što je najbolje za budućnost cele zemlje, njene ekonomije i čitavog njenog stanovništva, i prizna da su delovi Dejtonskog sporazuma sada problem, a ne rešenje.

Rekli ste da Milorad Dodik više nije partner za dijalog. Ko bi trebalo da bude partner iz Republike Srpske?

Kada sam bio visoki predstavnik za BiH do 2002. godine imao sam najbolje i najproduktivnije radne odnose s Miloradom Dodikom. Zajedno smo uspeli da formiramo ustave entiteta i damo Srbima ista prava širom BiH. Dodik je takođe veoma podržao osnivanje državnog suda, pa čak i nakon mog boravka u BiH imali smo česte prijateljske sastanke do 2009. godine. Kada sam bio gost pokojnog Željka Kopanje, osnivača „Nezavisnih novina”, pre samo nekoliko godina u Banjaluci, Dodik i ja smo sedeli zajedno za stolom. Moram priznati da je njegova secesionistička referendumska politika nešto što ne mogu podržati jer ne želim da Republika Srpska postane međunarodno izolovana državica. Ako bi Republika Srpska napustila BiH, ona bi automatski izgubila svoja međunarodno zaštićena prava sadržana u Dejtonskom sporazumu. Štaviše, njen međunarodni pravni status bio bi ozbiljno ugrožen.

Rekli ste i da je Dodik izgubio svoj legitimitet kao partner u Beogradu.

Srbija je posvećena pristupanju EU i stabilnom regionu, tako da je Beograd dovoljno mudar da se suprotstavi aspiracijama nezavisnosti Republike Srpske. Evropska unija nikada ne bi prihvatila takav potez, to bi uvuklo region u krizu, i zaustavilo bi put Srbije ka evropskim integracijama.

Koju državu biste mogli nazvati faktorom stabilnosti u ovom delu Evrope?

Srbija sigurno igra ovu ulogu u proteklim godinama. Zbog svoje veličine i ekonomskog značaja, Srbija ima mnogo odgovornosti za regionalnu bezbednost, a stabilan Zapadni Balkan je nemoguć bez posvećenosti Srbije. To je neutralna zemlja s evropskom perspektivom koja je napravila veliki proces evropskih integracija i sprovela značajne reforme; odbacila je radikalan nacionalizam i ignorisala provokacije svojih suseda. Pre mnogo godina uredio sam knjigu s programskim naslovom „Pitanja Srbije” jer smatram da stabilnost i prosperitet u regionu dolazi sa stabilnom i prosperitetnom Srbijom.

Ove nedelje učestvujete na konferenciji „Beogradski strateški dijalog”. Da li Beograd ima perspektivu kao mesto političkog susreta i dijaloga između Istoka i Zapada?

Beograd je tradicionalno bio politički epicentar regiona. Godinama su srpske vlasti posvećene sprovođenju proevropske politike i iako je napredak ponekad bio neujednačen, ubeđen sam da je put Srbije ka EU siguran. Istovremeno, Srbija tradicionalno ima dobre odnose s Rusijom, Kinom i nesvrstanim zemljama, tako da je Beograd dobro mesto za sastanak ljudi s različitim perspektivama o najvažnijim pitanjima sadašnjosti.