Kako je Đuzepe postao Dragoljub

Sa ro­di­te­lji­ma se, po­put mno­gih si­ro­ma­šnih ze­mlja­ka, kra­jem 19. ve­ka od­se­lio u SAD, u Bru­klin. U no­voj do­mo­vi­ni je za­vr­šio obu­ćar­ski za­nat, a kad je Ita­li­ja pri­šla si­la­ma An­tan­te i otvo­ri­la front pre­ma Austri­ji, mla­di Đu­ze­pe je pre­šao oke­an i do­bro­volj­no stu­pio u ga­ri­bal­di­nci. Austri­jan­ci ga za­ro­be na re­ci Pi­ja­vi i do­ve­du u Mi­la­no­vac. Bio im je u voj­sci do­bro­do­šao je­dan vr­stan obu­ćar.

– Otac je kao maj­stor i do­bar čo­vek ste­kao mno­go pri­ja­te­lja u Mi­la­nov­cu to­kom dve po­sled­nje rat­ne go­di­ne. Bio se za­gle­dao i u mla­du Da­ru Ne­šo­vić, či­ji je otac Vo­jin bio fi­ja­ke­ri­sta. Go­vo­rio je već ita­li­jan­ski i en­gle­ski, a br­zo je učio i srp­ski, ali ga ni­kad do kra­ja ži­vo­ta ni­je do­bro go­vo­rio, pa su se pri­ja­te­lji do­bro­na­mer­no ša­li­li na ra­čun nje­go­vog iz­go­vo­ra po­je­di­nih na­ših re­či. 

Kad je pro­bi­jen So­lun­ski front i is­hod Ve­li­kog ra­ta se na­slu­ći­vao, Austri­jan­ci su se po­vu­kli iz Mi­la­nov­ca, ali su po­ve­li i svo­ga za­ro­blje­ni­ka. 

Ali, mla­di Đu­ze­pe je va­ro­ši­cu pod Rud­ni­kom već oda­brao za do­ži­vot­no me­sto bo­rav­ka, jer je u njoj ži­ve­la le­pa Da­ra Ne­šo­vić. Kod La­po­va je is­ko­čio iz „ći­re” i vra­tio se. Za ne­ko­li­ko me­se­ci je po­stao mi­la­no­vač­ki zet – da­lje nam pri­ča Jer­ma, ko­ju po­zna­ni­ci i pri­ja­te­lji ne zo­vu druk­či­je ne­go Ci­ca.

Ven­ča­nje je oba­vlje­no u mi­la­no­vač­koj cr­kvi, po­što je Đu­ze­pe pre­šao u pra­vo­slav­ce i no­vim kr­šte­njem do­bio ime Dra­go­ljub. Da­ra i on su usko­ro na­gra­đe­ni ra­đa­njem dvo­ji­ce si­no­va, Alek­san­dra i Vik­to­ra, ubr­zo i kćer­kom Jo­lan­dom, a 16 go­di­na po ven­ča­nju i kćer­kom Jer­mom u či­joj nam ku­ći, uz sta­re fo­to­gra­fi­je, ona oži­vlja­va pro­šlost svo­je po­ro­di­ce. Da, sa na­ma je i Jer­mi­na se­stri­či­na, Jo­lan­di­na kćer­ka Zo­ri­ca (62):

– Iz­me­đu dva ra­ta de­da je dr­žao ugled­nu obu­ćar­sku rad­nju, bi­la je na me­stu da­na­šnjeg ho­te­la „Šu­ma­di­ja”. Ka­žu da je bi­la ure­đe­na kao apo­te­ka, kao bu­tik. Imao je kat­kad i po 15 še­gr­ta, svi mi­la­no­vač­ki obu­ća­ri su kod nje­ga na­u­či­li za­nat. Za vre­me fe­ri­ja, u rad­nji su se sa­ku­plja­li mi­la­no­vač­ki stu­den­ti da slu­ša­ju de­di­ne pri­če o Ame­ri­ci i si­ci­li­jan­skoj ma­fi­ji s one stra­ne Atlan­ti­ka. I rad­nja i na­ša ku­ća iz­go­re­le su sep­tem­bru 1941. go­di­ne. Po­sle Dru­gog svet­skog ra­ta u gra­du je osno­va­na obu­ćar­ska za­dru­ga u ko­joj je jed­no vre­me ra­dio i moj de­da. 

To­kom ne­mač­ke oku­pa­ci­je Đu­ze­pe se ko­ri­stio svo­jim ita­li­jan­skim pa­so­šem da po­mog­ne su­gra­đa­ni­ma, da od ne­mač­ke ko­man­de iz­mo­li po­ne­što. Na ta­va­nu svo­je ku­će je skri­vao ko­mu­ni­stič­kog ak­ti­vi­stu Lju­bi­šu Za­ri­ća, mno­go ri­zi­ku­ju­ći. 

Sa si­nom Vik­to­rom, u sep­tem­bar­skoj ra­ci­ji 1941. go­di­ne, na­šao se me­đu ta­o­ci­ma u Kra­gu­jev­cu. Pre­po­znao ga je je­dan pe­to­ko­lo­naš, iz­veo obo­ji­cu iz ko­lo­ne za stre­lja­nje, a is­po­sta­vi­lo se da ga je, po­tom, sa­slu­ša­vao ne­mač­ki ofi­cir ko­ji se, ta­ko­đe, s dru­ge stra­ne, bo­rio na Pi­ja­vi u Ve­li­kom ra­tu. I to je po­mo­glo da se vra­te ku­ći. 

– Vik­to­ra su, pred kraj ra­ta, mo­bi­li­sa­li par­ti­za­ni i po­gi­nuo je u se­lu Ča­đa­vi­ca u Sem­be­ri­ji. Sta­ri­ji moj brat Alek­san­dar je bio bo­lje sre­će. Kao ita­li­jan­ski dr­ža­vlja­nin je oti­šao u Ita­li­ju da od­slu­ži voj­ni rok. U uni­for­mi ga je za­te­kao rat, ali je po­be­gao iz je­di­ni­ce i krio se sve dok se sa­ve­zni­ci ni­su is­kr­ca­li u Ita­li­ju. Ta­da se pri­dru­žio En­gle­zi­ma, slu­žbo­vao u rat­nom va­zdu­ho­plov­stvu (RAF), a po­sle se stal­no na­sta­nio u Lon­do­nu – li­sta­ju­ći sta­re po­ro­dič­ne fo­to­gra­fi­je, pri­ča Jer­ma.

Đu­ze­pe Al­ba­no je vo­leo Mi­la­no­vac, Mi­la­nov­ča­ni su vo­le­li nje­ga. Ni­ka­da ni­je po­no­vo pre­šao oke­an da vi­di ro­di­te­lje, dva bra­ta i dve se­stre ko­ji su osta­li u Bru­kli­nu. Ni­je čak oti­šao ni mno­go bli­že, do Si­ci­li­je, oda­kle je u krat­kim pan­ta­lo­na­ma oti­šao u Ame­ri­ku. Od 1964. go­di­ne po­či­va na mi­la­no­vač­kom gro­blju; se­dam go­di­na ka­sni­je mu se pri­dru­ži­la i vo­lje­na Da­ra.

 Ali je nji­hov unuk Zo­ran Gre­go­vić, Jer­min sin, pre dve go­di­ne po­se­tio Si­ci­li­ju. Iz se­la Na­ro je do­neo gru­men ka­me­na i po­lo­žio ga na de­di­nu hum­ku.