Turska i Iran ruše san o Kurdistanu

Kao da stanje u trusnom regionu nije već dovoljno komplikovano Kurdi nastanjeni u Iraku za jesen najavljuju referendum o otcepljenju. Najbrojniji narod na svetu bez matične države priželjkuje konačno ostvarenje sna o nezavisnom Kurdistanu.

Na tom putu ih čekaju mnoge prepreke, a stabilnosti regiona sigurno neće doprineti potencijalni kurdsko-šiitski konflikt. Ako i on bude buknuo, ni taj sukob neće proći bez petljanja stranih aktera. Turska je već vojskom sprečila širenje kurdskih oblasti u Siriji i sad upozorava da je spremna na još žešću intervenciju ne bi li sprečila njihove planove za samoupravu. Diplomatija Ankare radi protiv neskrivenog kurdskog secesionizma u Iraku. I SAD i Rusija, koliko god pokušavali da budu bliski i s Kurdima i s njihovim protivnicima, biće još dublje uvučeni u vrtlog.

Od četiri bliskoistočne države u kojima je rasejano oko 30 miliona Kurda, upravo su Turska i Iran one u kojima ta manjina zasad nema šanse ni za najslabiju autonomiju, kamoli državnost. Vlada u Ankari od lane tretira i legalnu stranku turskih Kurda kao leglo zaverenika u dosluhu s Radničkom partijom Kurdistana (PKK), koju je, uz saglasnost zapadnih država, odavno proglasila za terorističku i ratuje s njom više od 40 godina. U toj borbi su pojedine kurdske oblasti na jugu, ka granici sa Sirijom, Irakom i Iranom, gotovo opustošene u vojnim akcijama, nemilosrdnim kao da su slale poruku i civilima da ne pomišljaju na povezivanje sa sunarodnicima u drugim državama.

Iranski Kurdi su bili mirni do prošlog leta, kada je najradikalnija grupa među njima organizovala napade na bezbednosne snage. Mediji iz Irana optužili su pojedine Kurde da su sarađivali sa ID u dva simultana napada u Teheranu, prvima koje je „kalifat” uspeo izvesti u toj zemlji.

Turska je zapravo u dobrim odnosima sa vlastima kurdistanskog regiona u Iraku zato što su one posvađane sa sirijskim Kurdima i predstavljaju tampon-zonu između Irana i ostatka Iraka. Vlada u Bagdadu je pod velikim uticajem režima u Teheranu, vekovnog rivala Turske. Ali, koliko god da, kao prepreka Iranu, kurdska samouprava na severu Iraka trenutno ide u prilog Turskoj, sprovođenje u delo očekivanog pozitivnog rezultata referenduma o nezavisnosti, koji je predsednik iračkog kurdskog regiona Masud Barzani najavio za septembar, podstaklo bi secesionizam Kurda i u Siriji. Taj entuzijazam bi se zatim lako prelio i na njihove sunarodnike u Turskoj.

Zvaničnici iz Ankare su pre nekoliko dana, javio je Rojters, opet pripretili vojnom akcijom u Iraku, koja bi, međutim, bila usmerena protiv snaga PKK, zavađenima sa vladom iračkog kurdskog regiona. Pozicija Turske nije mnogo jednostavnija ni u Siriji. Njena vojska, uz savezničke sirijske pobunjenike, nije smela udariti na dominantno kurdsku koaliciju koja vodi ofanzivu na prestonicu ID, Raku, jer su s njom američki vojnici. Turskom prodoru ka Kurdima oko Rake isprečili su se i Rusi, možda manje da bi zaštitili Kurde nego zato da bi ograničili zonu uticaja Ankare u Siriji. Ali, sada Turska, izvestio je Rojters, upozorava da bi mogla vojskom „očistiti od terorista” Afrin, kurdski kanton zapadno od Rake, gde američkih vojnika nema. Blizu su, istina, Rusi, ali njih će možda ograničiti interesi njihovog štićenika, sirijskog predsednika Bašara el Asada, koji se protivi samostalnosti Kurda. Asadove trupe su nedavno otvorile vatru i na Kurde nadomak Rake.

Jedina sila koja je podržala nezavisnost Kurda – doduše samo iračkih, i to pre tri godine, otkad se o tome nije izjašnjavala – bila je Izrael. Što se ostalih tiče, državnost Kurda, mada ih smatraju branom i sunitskom ekstremizmu i iranskom ekspanzionizmu, previše bi zakomplikovala prilike u ionako haotičnom regionu.