Od pešaka do maratonca

I tu je mo­rao ubr­za­ti ko­rak, što zbog stra­ha od za­vi­ja­nja vu­ko­va s pla­ni­ne Mo­ta­ji­ce, što zbog že­lje da se što pre na­đe za po­ro­dič­nom tr­pe­zom. Da­nas ovaj pen­zi­o­ner mo­že da se po­hva­li sa vi­še od 260 du­go­pru­ga­ških tr­ka: po­lu­ma­ra­to­na, ma­ra­to­na i ul­tra­ma­ra­to­na. Bi­će ih još jer Dra­go na­me­ra­va da to tra­je du­go.

Tr­čao je sve če­šće i da­lje, po­go­to­vo ka­da je uočio da je u sve bo­ljoj for­mi. Tr­ča­nje ni­je na­pu­štao ni ka­da je le­ti do gim­na­zi­je sti­zao lak­še, bi­ci­klom. Na­i­me, uz­brd­ne de­o­ni­ce va­lja­lo je is­tr­ča­ti no­se­ći bi­cikl. Ka­da je sti­gao u Sa­ra­je­vo, naj­pre na stu­di­je Ma­šin­skog fa­kul­te­ta, pa on­da i eko­no­mi­je, bio je re­do­van član atl­et­skog klu­ba. Po­čeo je da tre­ni­ra ozbilj­ni­je, pri­pre­ma­ju­ći se za utr­ke na 3.000 i 5.000 ki­lo­me­ta­ra. U to vre­me imao je ve­o­ma do­bre re­zul­ta­te. A ne­ka­ko po­čet­kom rad­ne ere, po­če­li su po­pu­ma­ra­to­ni i ma­ra­to­ni ko­jih je ta­da kod nas i u Evro­pi bi­lo mno­go ma­nje. 

Be­o­gra­đa­nin je po­stao 1992. i ota­da uče­stvu­je na tri do če­ti­ri ma­ra­to­na go­di­šnje: be­o­grad­ski, no­vo­sad­ski, pod­go­rič­ki... Ne­što ka­sni­je kre­nuo je i za­gre­bač­ki, lju­bljan­ski i skop­ski.

– Po­sle sva­kog ma­ra­to­na ose­ćao sam sve ve­će za­do­volj­stvo i sa­mo­po­u­zda­nje. U re­gi­o­nu sko­ro svi ve­li­ki gra­do­vi or­ga­ni­zu­ju ma­ra­to­ne, a ja od­la­zim i na evrop­ske: u Bri­sel, Aj­dho­ven, Am­ster­dam. Da­ka­ko i u Bra­ti­sla­vu, Beč i niz du­gih sta­za u ma­njim me­sti­ma u Če­škoj i Slo­vač­koj – na­bra­ja Kne­že­vić.

Pro­šlo je pet go­di­na ot­ka­ko je naš ma­ra­to­nac u pen­zi­ji, ali u po­gle­du tr­ča­nja ni­šta ni­je pro­me­nio. Dnev­no is­tr­či od 30 do 40 ki­lo­me­ta­ra. Ne prak­ti­ku­je po­se­ban re­žim is­hra­ne. Je­de do­sta vo­ća i uzi­ma mno­go teč­no­sti, ina­če se hra­ni uobi­ča­je­no, ume­re­no.

Do­sad iza nje­ga sto­je za­vid­ni bro­je­vi – 167 ma­ra­to­na, 16 ul­tra­ma­ra­to­na i 80 po­lu­ma­ra­to­na. Nje­go­va naj­du­ža tr­ka bi­la je 110 ki­lo­me­ta­ra na Pa­li­ću, 1995, i po­tra­ja­la je 12 sa­ti. To­kom ovog ul­tra­ma­ra­to­na ose­tio je bo­lo­ve u ru­ka­ma (ne i u no­ga­ma), ot­kri­va Dra­go. Zva­nič­ni lič­ni re­kord po­sti­gao je na No­vo­sad­skom ma­ra­to­nu 1997. go­di­ne, ka­da je 42 ki­lo­me­tra pre­tr­čao za 2 sa­ta i 59 mi­nu­ta.

Sem zbog ne­ko­li­ko po­vre­da pri­li­kom pa­do­va, le­ka­ru se ni­ka­da ni­je obra­ćao. Dra­go je zdrav čo­vek, bez ijed­ne bolj­ke.

– Od ovog spor­ta ne mo­že da se ži­vi, a smi­sao u ma­ra­to­ni­ma na­la­zim u na­me­ri da što du­že tra­jem – ot­kri­va svoj glav­ni mo­tiv za tr­ča­nje.

Ima lak­ših i te­žih du­gih pru­ga, a naj­te­že mu je bi­lo na br­do­vi­tom te­re­nu u Polj­skoj pre se­dam go­di­na, ka­da se ose­ćao to­li­ko lo­še da je mo­rao da sed­ne. 

– Do ci­lja je osta­lo sa­mo dva ki­lo­me­tra, ali ja ni­sam mo­gao da usta­nem i pre­đem ih – iskren je on. Do ne­ke vr­ste blo­ka­de u tr­ča­nju do­la­zi iz­ne­na­da i bez na­ja­ve, do­da­je Dra­go, a ta­ko ne­što do­go­di­lo mu se na Be­o­grad­skom ma­ra­to­nu 2016. go­di­ne, ka­da je po­sle is­tr­ča­nih 25 ki­lo­me­ta­ra mo­rao da sta­ne jer no­ge ni­su hte­le da­lje. Je­dva je sti­gao do ci­lja, i to po­sle vi­še od pet ča­so­va. Ta­kve epi­zo­de ga ne­će za­u­sta­vi­ti. Is­tr­čao je ovo­go­di­šnji Be­o­grad­ski ma­ra­ton, a ne­dav­no i skop­ski. Sa­da se spre­ma za osta­le.