Todorić je Ignjat Glembaj naših dana

„Poziv da igram Ignjata Glembaja bio je za mene veliko iznenađenje. Za dva dana putujem u Dubrovnik gde ćemo nastaviti probe „Glembajevih” budući da smo do sada radili u zagrebačkom pozorištu „Gavela” gde smo postavili gotovo ceo komad. Zlatko Sviben i ja smo stari znanci, još od studentskih dana, kada je studirao režiju u Beogradu. Posle toga se vratio u Hrvatsku i postao jedan od tamošnjih vodećih reditelja. Za mene je veliko zadovoljstvo da igram Krležu sa hrvatskim kolegama u Dubrovniku. Kuriozitet je veći jer se delo „Gospoda Glembajevi” prvi put izvodi na Dubrovačkim letnjim igrama.

Starog Glembaja igrali ste pet godina i u Novom Sadu, u režiji Egona Savina. Ignjat Glembaj, bankar,  industrijalac kojem je novac bio pretpostavka svih vrednosti, čovek je kojim nije upravljao razum, već nagon i strast. Ko je on danas?

 Radeći predstavu „Gospoda Glembajevi” boravio sam proteklih dana u Hrvatskoj i naravno pratio sve šta se tamo dešava. Imate aferu „Agrokor” i njenog vlasnika Todorića koji je bankrotirao, tako da mi je prva asocijacija bio takav jedan lik. Glembaj je takozvani međumurski parveni, dođoš iz provincijskog miljea. U doba tadašnje tranzicije uspeo je na veoma sumnjiv način da stekne ogromno bogatstvo i moć, da napravi imperiju. Živeo je kao aristokrata, bavio se različitim unosnim, ali i sumnjivim poslovima, u duhu priče: ne pitaj me za prvih milion dolara. Bio je beskrajno sposoban, ali u privatnom životu nesrećan čovek. A onda se zaljubljuje u krajnje moralno sumnjivu osobu, sa visokom erotskom inteligencijom, u ženu koja je takođe tragična ličnost. Ta ljubav je sa njegove strane bila divljenje, a sa njene interes...

Krleža je pisac koji je obeležio deo naše zajedničke sudbine i koji je ispisao hiljade stranica istorije naših turbulentnih prostora. Ne čini li vam se da je pomalo zaboravljen, zapostavljen pisac?

Apsolutno je zapostavljen i to na celokupnom bivšem jugoslovenskom prostoru na kojem su zaživeli antikomunistički,  nacionalistički režimi.  Krleža je sa svojim idejama neprimeren za takve režime. Reč je o izuzetno plodnom, cenjenom piscu  čijim delima zub vremena ne oduzima ni gram vrednosti. Naprotiv, čini mi se da  su njegovi romani i drame sve aktuelniji. Krleža je zahtevan pisac, traži ozbiljno pozorište i izvođače i poseban kritički odnos prema temi, materiji, ali i hrabrost. .

Imali ste nedavno komplikovanu operaciju. Kada ste se probudili, prvo čega ste se setili jeste kako počinje komad „Mletački trgovac”. Zašto je strah od zaborava uloge bio primaran?

U glumačkom poslu sam već 50 godina. Čitavog života sam mnogo radio. Trenutno držim u glavi nekih 17- 18 naslova koje igram i moj osnovi strah prilikom te komlikovane intervencije je bio da li će anestezija uticati na eventualnu amneziju. Prva misao kada sam se probudio posle operacije, odnosno posle pitanja: ko sam, šta sam,  bila je da proverim kako stojim sa memorijom. I bilo je sve u redu. Iskusni glumci kažu da ako znate prvu rečenicu, znate ceo komad. To mi je ponovo otvorilo apetit i motivaciju za rad i neprestano lučenje adrenalina koji je neophodan za ovaj posao.

Bez bola nema smeha. Vaša pesma je „O mladosti” Arsena Dedića. Šta vas danas boli, odnosno čemu se smejete?

Smejem se neograničenoj ljudskoj gluposti koja je mračna sila nad nama. Što sam stariji sve više vidim da i kod nas, a i u svetu  caruje mediokritetstvo, neznanje, beskrupuloznost. Sa druge strane ogroman broj mislećih ljudi se povukao, razočaran je. Laž je zacarovala, živimo u vreme postistine. Kada uporedim svoju mladost i vreme u kojem sam rastao, moram da primetim da smo živeli u periodu koji je pružao nadu. To je nešto što me zbunjuje. Možda svet nije ni svestan da živimo u nekoj apokaliptičnoj situaciji.

U poslednje vreme često se govori o kulturnoj strategiji. Kako gledate na kulturnu klimu u Srbiji?

Situacija sa kulturom nikada nije bila idealna - uvek je nedostajalo novca, uvek je bilo i jače i slabije cenzure, autocenzure. U vreme kada je moja generacija stasavala u jednopartijskoj državi, u navodnom diktatorskom režimu, kažem navodno jer zaista mislim da to nije bio, kulturu su vodili značajni ljudi, doduše partijski, ali najbolji. Isto tako je bilo i u privredi, diplomatiji. Na rukovodeća mesta biran je krem tog sistema koji je uspevao da uspostavi ravnotežu između jednoparijskog sistema i ideološke zatucanosti. Otvarali su se prozori i samo u nekim retkim slučajevima dolazilo je do ekstrema. I sam sa bio žrtva nekih zabrana svojevremeno, ali film, teatar, umetnost imali su povremeno veliki zamah u bivšoj Jugoslaviji. Da ne govorim o tome da je izdvajanje za kulturu u to doba bilo neuporedivo veće nego danas. Danas se ponovo pominje  strategija kulture, a onda se čovek zapita: pa ko je piše? Ko učestvuje u tome? Kultura mora da bude odvojena od ideologije i trenutnih političkih interesa vladajuće strukture. Toga kod nas nema.