Dok je Šulc napada, Merkelova se odmara

Rezultati poslednjih predizbornih anketa ukazuju da CDU–CSU Merkelove uživa podršku čak 40 odsto birača, a da Šulcov SPD za njom poprilično kaska i ima podršku 24 odsto birača, dok opozicione Levica, Zeleni, Liberal-demokratska partija (FPD) i Alternativa za Nemačku (AfD) imaju svaka po oko osam odsto podrške.

U očiglednom pokušaju da našteti Merkelovoj, kojoj je pre dve godine drastično pala popularnost zbog izbegličke krize, Šulc je u intervjuu za nedeljno izdanje najtiražnijeg nemačkog tabloida „Bild” nastojao da pitanje izbeglica vrati u nemačku političku orbitu i postavi je kao jednu od predizbornih tema.

„Tokom 2015. u Nemačku je stiglo više od milion izbeglica, uglavnom nekontrolisano”, rekao je Šulc, ističući da je „tada kancelarka otvorila granicu ka Austriji”. „Njeni su razlozi bili dobronamerni, ali je to nažalost učinila bez dogovora sa našim partnerima u Evropi. Ako sada ne delamo, preti nam ponavljanje takve situacije.”

Šulc je očigledno namerno prenebregao činjenicu da su u svim odlukama u pogledu izbegličke krize učestvovali i funkcioneri njegovog SPD-a – sadašnji šef diplomatije Zigmar Gabrijel i njegov prethodnik na tom mestu a sada predsednik Nemačke Frank Valter Štajnmajer. Međutim, teško da se nemački birači ne sećaju kako je svako zaoštravanje nemačke migrantske politike protekle dve godine dolazilo tek posle borbe među koalicionim partnerima u kojoj je SPD uvek nastojao da obezbedi veća prava za izbeglice, iako sada njegov šef kaže kako su „sada drugi na redu” da primaju izbeglice. On čak optužuje Merkelovu da temu izbeglica gura pod tepih ističući da je „cinično igrati na kartu vremena i pokušavati da se tema ignoriše do saveznih izbora”.

Da je ipak uzaludan Šulcov pokušaj da ovim svojevrsnim populizmom obori popularnost Merkelove, ukazuje i juče objavljeno istraživanje stavova nemačkih birača, koje je uradila Fondacija Bertelsman. Kako zaključuje ova fondacija, nezadovoljstvo vladajućim elitama i sistemom, koje je u SAD doprinelo da na vlast dođe Donald Tramp, a u Velikoj Britaniji delom uticalo na rezultat referenduma o „bregzitu”, postoji i u Nemačkoj, ali u znatno umerenijem obliku tako da to neće uticati na rezultat septembarskih parlamentarnih izborima.

Istraživači su populizam dobrim delom definisali kao neprijateljstvo prema (političko-ekonomskom) sistemu, a u anketi su utvrdili da je 29,2 odsto potencijalnih nemačkih birača podložno populizmu, 33,9 odsto ih je malo podložno populizmu, dok 26,9 odsto uopšte ne „padaju” na populističke poruke. Iako je tanka manjina Nemaca frustrirana time kako demokratija funkcioniše u praksi, dominantna većina podržava demokratiju kao politički sistem, a među njima je i 85 odsto onih koji su tvrdokorni populisti.

„Ljudi sa populističkim stavovima u Nemačkoj su razočarane demokrate, ali ne neprijatelji demokratije”, istakao je u predstavljanju studije njen koautor Robert Ferkamp, dodajući da se ista matrica može primeniti i na Evropsku uniju, te da Nemci veoma kritikuju EU u sadašnjoj formi, ali snažno podržavaju (69 odsto) EU kao koncept.

Prema njegovim rečima, Nemci su izgleda manje besni od Amerikanaca i Britanaca. On to naziva „umerenim populizmom” i upoređuje ga sa situacijom u SAD u kojoj je Tramp, kako kaže, vodio „čisto populističku” kampanju, predstavljajući sebe kao glas svojevrsnog homogenog američkog naroda, a glas za njega kao glas protiv političkog establišmenta i političkih elita. Kada su istraživači pitali Nemce šta misle kada bi takvu kampanju vodio neko od nemačkih političara, odgovori su dominantno bili negativni.

„U Nemačkoj, čak i potencijalni birači koji su skloni populizmu ne žele da vide zbacivanje elita sa vlasti”, ističe Ferkamp, „Tipično populistički antisistemska kampanja, kao ona koju je vodio Donald Tramp, ne bi imala ni najmanje šanse u Nemačkoj.”

Na pitanje zašto je tolika razlika između američkih i nemačkih birača, ovaj politikolog ističe društveno-ekonomske faktore.

„Veća ekonomska jednakost u Nemačkoj nego u SAD dovodi do toga da manje ljudi sa malim primanjima ima osećaj izneverenosti od strane sistema i samim tim želju da sistem u potpunosti dovedu u pitanje”, objašnjava on.

Ali, daleko od toga da u Nemačkoj nema jakog populizma, definisanog kao neprijateljstvo prema sistemu. On se najviše vidi u delovanju AfD-a, koji je svoje delovanje počeo 2013. kao evroskeptična stranka da bi pre dve godine promenio rukovodstvo i u prvi plan stavio desničarske, antimigracione stavove, uspevši da oko sebe okupi širok spektar nezadovoljnika sistemom tako što se usmerio samo na kritiku kancelarkine politike prema izbeglicama.

Međutim, da je jalov Šulcov pokušaj da Merkelovoj našteti vraćanjem u žižu teme izbeglica svedoče rezultati studije koji ukazuju da većina ne želi da u Nemačku dolazi ogroman broj izbeglica kao što je to bio slučaj krajem 2015, ali da ujedno većina Nemaca želi da Nemačke i dalje prima izbeglice i odbija ideju o masovnim deportacijama. Autori studije zato smatraju da ostale stranke neće dobiti više glasova ako preuzmu stavove AfD-a.

„Ukoliko to urade, podrška među njihovim uobičajenim glasačima će im pasti”, kaže Ferkamp i dodaje da distanciranje od stavova AfD-a prema Evropi ili izbeglicama „obećava veći uspeh na izborima”.

Prema svemu sudeći, Merkelova bolje zna um i dušu Nemaca od Šulca tako da ne čudi što je spokojno otišla na odmor, budući da Nemci obožavaju odlazak na letnji odmor i smatraju da njihove vođe to zaslužuju, čak i usred predizborne kampanje.