Reč Mikija Savićevića vredela je više od svakog papira

Bio sam sve­dok ka­ko je te­le­fo­nom za­u­sta­vljao tan­ker sa naf­tom, me­njao mu pra­vac plo­vid­be i usme­ra­vao ga u ju­go­slo­ven­sku lu­ku. Sa­mo na reč. Ni­je Mi­ki da­vao ni akre­di­ti­ve ni ban­kar­ske ga­ran­ci­je, već sa­mo svoj obraz i ta­ko je ste­kao ogrom­no po­što­va­nje u dru­štvu svet­skih mag­na­ta. Zbog to­ga su vla­sni­ci tan­ke­ra ve­ro­va­li Mi­ki­ju da će sva ba­sno­slov­no vred­na ro­ba bi­ti is­pla­će­na do po­sled­njeg do­la­ra. 

To je bio Mi­ki Sa­vi­će­vić, di­rek­tor „Ge­nek­sa”, kom­pa­ni­je ko­ja je bi­la po­jam na svim me­ri­di­ja­ni­ma. Mi­ki­ja vi­še ne­ma, kao ni „Ge­nek­sa”. Ali, na­ža­lost, odav­no Mi­ki ni­je bio me­đu lju­di­ma ko­ji su upra­vlja­li srp­skom eko­no­mi­jom. 

I te­be je, moj Mi­ki, po­ko­si­la su­je­ta i ne­prav­da ne­spo­sob­nih kri­mi­nal­nih kva­zi­bi­zni­sme­na, uje­di­nje­nih sa ko­rum­pi­ra­nom po­li­tič­kom struk­tu­rom. I ta hi­dra, na­ža­lost, za svoj zlo­čin pre­ma te­bi, srp­skim he­ro­ji­ma i mi­li­o­ni­ma za­po­sle­nih, još ne od­go­va­ra. 

Ne že­lim, kao pred­sed­nik Udru­že­nja in­du­stri­ja­la­ca i pred­u­zet­ni­ka Sr­bi­je i kao čo­vek ko­ji se i sam ba­vi ve­li­kim bi­zni­som u sve­tu, po­ku­ša­va­ju­ći da to pre­ne­sem i u svo­ju ze­mlju, na bi­lo da ko­ga uti­čem. Sa­mo bih hteo da pod­se­tim sta­ri­je lju­de i mla­đe upu­tim na ide­je tih ve­li­ka­na ko­ji su nas iz­vo­di­li na put naj­ra­zvi­je­ni­jih ze­ma­lja Evro­pe i sve­ta. To su či­ni­li u vre­me kad je u ko­mu­ni­stič­koj Ju­go­sla­vi­ji ka­pi­tal bio pro­ka­žen po­jam i ru­ko­vo­de­ćim lju­di­ma „Ge­nek­sa”, „Inek­sa” ili „Pro­gre­sa” za­i­sta je tre­ba­lo mu­dro­sti da te kom­pa­ni­je uve­du u dru­štvo onih ko­ji su na osno­vu svog bo­gat­stva vla­da­li sve­tom. 

To bi na­ši po­tom­ci mo­ra­li, ne zbog nas, već zbog se­be. Tre­ba da na­u­če ka­ko ne­ma gra­ni­ce ni ste­ge što mo­že spu­ta­ti one ko­ji su is­pred vre­me­na, ko­ji svoj unu­tra­šnji bunt ne usme­ra­va­ju u ru­ši­lač­ke op­struk­ci­je, već stva­ra­ju isto­ri­ju ko­ju će srp­ski na­rod valj­da jed­nog da­na da iz­u­ča­va i pam­ti, kao ne­što što je svet po­dr­žao i raz­vio ga. Ne­ma ma­lih i ve­li­kih ze­ma­lja, već zna­čaj­nih, stva­ra­lač­kih i ne­mir­nih umo­va, što sto­je na­su­prot oni­ma ko­ji bi po sva­ku ce­nu za­tvo­ri­li u svo­je ka­ve­ze vla­sti sve što im se is­pre­či na pu­tu sop­stve­nog bo­ga­će­nja, bez ra­da, na tuđ ra­čun.

Za­to, kad se opra­šta­mo od jed­nog od naj­ve­ćih me­đu na­ma, že­lim da po­me­nem i nje­go­ve sa­bor­ce, da pod­se­tim na Mi­loj­ka Ve­ljo­vi­ća, za­čet­ni­ka ma­log pri­vred­nog ču­da u Gor­njem Mi­la­nov­cu, ili Vla­di­mi­ra Ja­si­ća, ko­ji je ne sa­mo po­di­gao „Elek­tron­sku in­du­stri­ju Niš”, već je i u moć­nom „Fi­lip­su” do­bio part­ne­ra ko­ji je svo­je­vre­me­no ugra­đi­vao ni­ške ekra­ne u svo­je te­le­vi­zo­re. 

Da­na­šnji „Po­ljo­pri­vred­ni kom­bi­nat Be­o­grad” stva­rao je naš he­roj Pe­tar Ze­če­vić sa za­tvo­re­ni­ci­ma iz Pa­din­ske Ske­le. Ze­če­vić se su­prot­sta­vljao vla­sti i do­bio bit­ku – pri­hva­ti­li su nje­go­vu vi­zi­ju i stvo­ri­li smo PKB kao uzor kom­pa­ni­je u svet­skim raz­me­ra­ma. Da­nas, kad se PKB pro­da­je, že­leo bih da osta­ne u ru­ka­ma srp­skih do­ma­ći­na. Po­red mno­gih dru­gih po­ro­di­ca, i po­ro­di­ca Ka­rić je sprem­na da pre­u­zme od­go­vor­nost i vra­ti sjaj sta­rom PKB-u. 

Tu­žno je gle­da­ti i ne­ka­da­šnjih 47 ogrom­nih zgra­da „Rob­nih ku­ća Be­o­grad” ši­rom Ju­go­sla­vi­je, a ne pri­se­ti­ti se da ni Ame­ri­ka ni­je ima­la ta­kve tr­go­vin­ske lan­ce i da su RK „Be­o­grad” bi­le nji­ho­va pre­te­ča. Ge­ne­ral­ni di­rek­tor RK „Be­o­grad” Če­da Je­le­nić jav­no je iz­ja­vio da će sva­kom ko do­ne­se ra­čun za bi­lo ko­ji pro­iz­vod ku­pljen ne­gde dru­gde po ni­žoj ce­ni taj ar­tikl ot­ku­pi­ti i po­klo­ni­ti mu isti ta­kav iz asor­ti­ma­na RK „Be­o­grad”.

Mno­go je bi­lo ta­kvih li­de­ra pred­u­zet­ni­štva ko­ji su u so­ci­ja­li­zmu us­pe­li da stvo­re pred­u­ze­ća ne­u­po­re­di­va s bi­lo ko­jim da­na­šnjim, gra­đe­nim na pljač­ki dru­štve­ne imo­vi­ne, a ne lič­noj ume­šno­sti i ta­len­tu.

Me­đu nji­ma je i moj brat Sre­ten Ka­rić, ko­ji je s na­ma po­čeo po­slov­nu ka­ri­je­ru u ga­ra­ži i do­neo naj­sa­vre­me­ni­ju teh­no­lo­gi­ju u „Mob­tel”, iz­ni­kao na ru­še­vi­na­ma Ju­go­sla­vi­je i u uslo­vi­ma sank­ci­ja ta­da her­me­tič­ki za­tvo­re­ne Sr­bi­je. Sre­ten ni­je do­bio za­slu­že­na dru­štve­na pri­zna­nja, kao ni to­li­ki dru­gi ko­ji su svo­jim ru­ka­ma stva­ra­li ka­pi­tal i či­ni­li Sr­bi­ju raz­vi­je­nom i eko­nom­ski ja­kom... Sa svo­je stra­ne, ma­kar smo im se de­lom odu­ži­li. Fon­da­ci­ja i Uni­ver­zi­tet „Bra­ća Ka­rić” do­de­li­li su im po­ča­sne dok­to­ra­te.

Na na­ma je, u Udru­že­nju in­du­stri­ja­la­ca i pred­u­zet­ni­ka, da osta­vi­mo na­sled­ni­ci­ma mo­no­gra­fi­ju i pi­sa­ni ma­te­ri­jal o oni­ma ko­ji su Sr­bi­ju či­ni­li sna­žnom. 

Car­stvo ne­be­sko srp­skim he­ro­ji­ma i vječ­na­ja pa­mjat.