Oduzeto pravo na čekanje slobode

Ovde smo u pravom ekumenskom smislu tog pojma postali moćna država – poznata stvar.

Ovde smo vodili bitku prekretnicu između ondašnjeg Istoka i Zapada, a Alahu na istinu, direktno iz boja, odavde je otišao jedini turski sultan – suva istorija.

U ropstvu smo čuvali hrišćanstvo, tako što je: Tajna večera postala Kneževa; Juda se prometnuo u Vuka; ređaju se – stradanje, vaskrsenje i vaznesenje; Kosovka devojka je mironosica – primenjeno pravoslavlje.

Dve prirode, knez Lazar koji gine za carstvo nebesko i Miloš Obilić koji strada za carstvo zemaljsko, postaju jedna bogočovečanska ličnost, savršeni balans Jevanđelja – ulazak u Novi zavet.

Jedina, relativno uspešna, prepreka ropskoj defragmentaciji bilo je iskustvo realnog Kosova, a „sve što se u tim brdima rađalo dolazilo je na svet sa refleksom kosovske krvi u pogledu”, kaže Andrić za Crnu Goru. Danas je tamo jednoj eliti krv, od mržnje prema sebi, na oči udarila. Njegoš nije u pravu – zavedeni kosovski mitoman.

Odavde, iz najcrnjeg otomanskog mraka, francuski đak pesnik Milan Rakić javlja 1906. godine. Za ovo su odgovorni Turci, za ono Albanci, a odgovornost snosi i naš „zločinački nerad”. Matematički precizan, sa jasnim planom, razapet između velikih interesa i Srba koji čekaju slobodu.

Komunizam je Kosovo proglasio za mit i legendu, velikosrpske modele vladanja. Iako se u tom narativu, sasvim neznatno, promalja glava Svetovida, ono nije mutna slika nerazvijene kolektivne svesti – naše savremeno znanje je iznuđeno.

Ovde se na „mit, zavet, legendu” može nasloniti, možete rukama dodirnuti Dečane, a iz hektara fresaka pronaći, samo vašu, najbolju evropsku sliku onog doba. Jesu li slike Luvra ili zvezde otisnute na pločniku Holivuda mitologija ili realnost?

Dok mi trošimo snagu da dokažemo sebi i svetu da je Kosovo naše, Albanci su izgubili svaku ideju, svaki smisao, svaki oblik državnosti na toj teritoriji. U tom međuprostoru raste apsurd – čeka se njegova eksplozija u ljušturi bez sadržaja.

Ovde, u ljušturi bez sadržaja, rađa se najviše srpske dece. Njih ubijaju na reci, na njivi, ona ne koriste gradski saobraćaj, ne znaju šta je grad – ali se rađaju. Ta deca su u ratu kad govore svoj jezik, kad naiđu na policiju, njima su uzeli knjige na Merdaru, a juče zdravstvene knjižice u Beloj Zemlji. Zbog njih se selimo ili ostajemo – ona su sjajan izgovor za najgora nepočinstva.

Planirana podela, najgore od svih rešenja: kako će se podeliti deca, crkve, manastiri? Šta gubi ogromna srpska dijaspora, čija deca na tuđim jezicima gnevno brane svoje Kosovo? Ono im je važnije od jezika.

Ovde su, kako god da se uzme, naša „Trepča”, Šar-planina, glavne rezerve vode, vlasništvo nad zemljom.

Srbi su izgubili pravo da vladaju Albancima, Albanci su izgubili pravo da vladaju Srbima, makar na Kosovu ostao jedan jedini Srbin. To je ključna odrednica za početak dijaloga – odustajanje od ambicije vladanja.

Ovde se od Srba traži da pristanu na albansku projekciju slobode. Albancima je važnija bilo kakva borba protiv Srba od sopstvene nezavisnosti, jer, dok traje borba, postoji i privid nezavisnosti. U tu borbu spada i sprečavanje povratka isteranih Srba.

Nijedna od ovih kockica kosovskog mozaika neće nas iznenaditi, a moguće je da će od stavova nakon individualizovanog mrmljanja, promišljenih predloga, ideoloških matrica ili trivijalnih dnevnih argumenata, nezavisni posmatrači, i sa Istoka i sa Zapada, izvesti zaključak: pripadamo li sumasišavšima ili graditeljima. Jedina realnost na Kosovu jeste da je taj projekat propao i da će se kolaps neminovno dogoditi, zato Zapad ne sme, unutar tog predstojećeg haosa, da zadrži bilo kakav srpski interes ili uticaj. Srbima se mora oduzeti mogućnost čekanja. Prvi put vreme radi za njih, reke ljudi beže sa Kosova, a da to nisu Srbi. Unutrašnja politička scena dvadeset godina je u krvavim previranjima, što Zapad previše ne zanima. Neophodno je udaljiti Srbe, jer oni su poraženi i njihova najmanja pobeda, makar i životna, znači da se neprijatelj oporavio i da u kolapsu Kosova može imati nekakvu ulogu. Propast Kosova je isključivo stvar Kosova i to im stranci moraju obezbediti.

Kosovo je bolesnik na infuziji i u komi, svi znaju da će umreti, ali niko ne želi da isključi aparate od kojih mu život zavisi. Etnokratija je ubila ideju demokratije, staro gvožđe i auto-perionice glavna su privredna grana. Sigurna su skladišta droge, oružja, a na vrhu piramide nalaze se islamski ekstremisti.

Nego, vratimo se onoj kući s početka priče. Nije teško da defragmentisanu Jugoslaviju, pre početka hrvatske akcije „Oluja”, zamislimo kao jedan dom gde, u različitim sobama, živi srpski narod. Prostoriju zvanu Republika Srpska Krajina, najvećim delom, prepustio je Hrvatima njen neformalni domaćin Slobodan Milošević. Cinično je svojim ukućanima tu vest saopštio negde ispred vremenske prognoze svog kontrolisanog dnevnika. Na vrata drugih „soba” već je očajnički udarala masa od nekoliko stotina hiljada izbeglica. Nakon takvog razvoja događaja, u onu RSK sobu uselili su se i Amerikanci, koji su svojim praktičnim umom zaključili da će im vrlo brzo biti potrebni i trpezarija, kupatilo, dnevna soba... Vlasnik kuće oglašen je za faktor mira i stabilnosti, Banjaluka je stajala s koferima u ruci, Kosovo su spržile bombe i mirovni ugovori, spavaću sobu nesrećnog domaćina, nekoliko godina kasnije, pogodila je krstareća raketa.

Nauk ove fatalne savremene istorije govori da se, negde i u nečemu, mora stati, vrednosti (uprkos politici) moraju da postoje, pristojni ljudi ne mogu razgovarati o svemu, nije moguće izvesti podelu, nema humane razmene stanovništva... Kosovo je stvar naše duhovne, kulturne i državne intime, o njoj nam je teško i pred sobom da govorimo, a kamoli pred onima koji su nas bombama odvikavali od sebe. Danas nisu bombe, danas je tuđi ručak na stolu, reći će nam da je naš ukoliko se odreknemo Kosova.

Odričeš li se Kosova? To je ključno pitanje našeg novog zaveta sa Zapadom.

A geto Srbi na sve ovo vekovima odgovaraju rečenicom: „Njihovo je vreme!” Oni se nadaju da geto na Šari može biti mini-država, da će enklava Orahovac sa 350 ljudi možda postati uspešno preduzeće, da gračanička zajednica ima pravo da bude kibuc, da seljak u moravskom kraju pazi svoju decu i crkve na svom ostrvu... Oni svima vekovima govore samo jedno: ostavite nas na miru, u našoj kući!