Nad ubijenom decom, nad uništenom pravdom

Prema viru na Bistrici, izrovanim putem, odlazili su i vraćali se Unmik policija i Kfor. Mesto zločina ogradili su trakom, a iza nje: odeća, patike, papuče, bicikl, ugašena vatra na kojoj se pekao kukuruz iz obližnje njive i krvava mrlja koju je upijala zemlja.

Jedan omanji policajac Filipinac, s ogromnim foto-aparatom, zlatnim satom i pečatnim prstenjem, šetao se između ostavljenih stvari i snimao. Njegove kolege, američki, indijski, rumunski Unmik policajci pobadali su žute zastavice po mestima gde je, verovatno, udarala kiša metaka koja je zasula desetine devojčica i dečaka koji su se, tog vrelog dana, kupali na reci. Istraga smrti Ivana Jovovića, Panta Dakića i ranjavanja Dragane Srbljak, Bogdana Bukumirića, Đorđa Ugrenovića i Marka Bogićevića, posle četrnaest godina, nije odmakla dalje od tih fotografija i zastavica. Sve što se od Euleksa koji je nasledio Unmik moglo saznati ovih dana jeste stara vest da je o ovom i drugim slučajevima još od „2015. godine komunikacija preneta na lokalni nivo”.

Reči šefa policije Štefana Felera i šefa Unmika Harija Holkerija da će prevrnuti svaki kamen, prekopati svaki komad zemlje i naći zločince još uvek prazno zvone iznad pobijene dece i uništenih života.

„Panto i Ivan postradali su ovde od ruke neprijatelja čija imena još nisu poznata, niti su došla pred lice pravde, ali Gospod sveznajući zna sve ono što se desilo i ono što se dešava i ništa mu nije nepoznato i nijedna nepravda od njega nije sakrivena. I ne samo ove žrtve koje su postradale, već i nevini ljudi od Staroga Gracka do Livadica i mnogi zločini koji su počinjeni nakon rata. Nažalost, dopušteno je bilo da se urade takve stvari a oni koji su bili zaduženi da ih zaštite i pored svih obećanja nisu zaštitili ovaj narod”, rekao je nakon parastosa u Crkvi Uspenja presvete Bogorodice iguman Visokih Dečana arhimandrit Sava Janjić.

On je istakao da pored svih nevolja Bog nije ostavio ljude ovog kraja i da oni koji su ostali moraju čuvati svoje nasleđe, grobove nevinih žrtava, svetinje i imovinu: „Zato ne treba ni sada, pored svih teškoća, da ostavljamo svoje domove, da se ne prodaju kuće i imanja, jer time nanosimo nesreću i prokletstvo samima sebi. Njihovom prodajom ne nalazimo put ka nečem boljem, nego činimo nesreću drugima oko nas, a isto ni sebi ni svojoj porodici nećemo doneti sreću. To je stalno govorio naš sveti patrijarh Pavle, patrijarh Irinej, naš vladika Teodosije – nemojte se oglušiti o te reči! Kosovo i Metohiju treba da čuvamo svojim poštenjem, životom i verom, jer bez Kosova i Metohije srpski narod bi prestao da bude ono što jeste, od njega ne bi ostalo ništa. Zato s ovoga mesta, pred grobovima Panta i Ivana i svih koji postradaše, poručujemo da moramo da ostanemo verni onome što je naš narod vekovima sačuvalo. Nije to nikakva mitologija, nije to nikakvo nerealno življenje, već, pre svega, duboka istina – jer, u protivnom, od nas do danas ne bi ništa ni ostalo.”

Parastosu je prisustvovao direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju Marko Đurić sa saradnicima i rukovodstvom Srpske liste Goranom Rakićem i Slavkom Simićem. Oni su položili vence i cveće na spomenik u centru sela svim postradalim meštanima Goraždevca.

„Ne možemo govoriti ni o demokratiji ni o ljudskim pravima, dok god ljudski život ne vredi ništa i dok god se ne znaju, ili navodno ne znaju, imena onih koji su odgovorni za najstrašniju mržnju i progon iz Metohije”, rekao je Đurić i istakao da se odavde šalje poruka istrajnosti a država je obavezna da bude konkretno prisutna u životima onih koji se bore za opstanak. „Nikada nećemo prihvatiti nametanje amnezije od strane oni onih koji žele da se naprave da, tobože, nisu odgovorni za ono što se ovde desilo”, kaže Đurić.

Na grobljima vlada potpuna tišina. Sve je zaleđeno u životu Senke Jovović, njeno ćutanje nad Ivanovim grobom, pod ogromnim hrastovima i najstarijom srpskom crkvom brvnarom, njen svedeni šapat nad sinovljevom slikom, godinama govori kako je jedna nesrećna majka postala heroj. Ona hoće da bude sama – njoj, već četrnaest godina, niko ne treba.

Kada je prošle godine Hašim Tači došao i doneo cveće na spomenik goraždevačkim žrtvama ona je imala hrabrosti da ga uzme i baci u prašinu, nasred trga. Čuvala je obraz ubijenoj deci, sačuvala i svoje meštane od kukavičluka i poniženja. U poniženje, koje se pretvorilo u način života, uključila su se sva propala obećanja. Prva su govorila da će većina dece ovde biti zaposlena, da će imati šta da rade, ako već slobode i pravde nema. Za ranjenu devojčicu Draganu Srbljak, sada diplomiranog psihologa, posla nije bilo. Lokalne mržnje, nebriga i nepotizam oterali su je daleko od svog mesta, za koje je i krv prolila.