Iz Koštunića na sve četiri strane Srbije

– Sve je ta­ko jed­no­stav­no i pri­rod­no, a lju­di su sr­dač­ni – uz­dah­nuo je Na­go­ja-san. – Pot­pu­no je dru­ga­či­je od onog što sam či­tao i slu­šao o va­ma.

To­li­ko mu se do­pa­lo da je po­čeo da uči srp­ski. Ču­do od či­če!

Ali, i nje­go­va dru­ži­na je pod­jed­na­ko za­ni­mlji­va: njih tri­de­set pe­to­ro sa­ku­plje­nih sa svih stra­na sve­ta ski­ta­ju Sr­bi­jom i upo­zna­ju se s ov­da­šnjim fol­klo­rom. „Dok je ne­ki ras­tu­ra­ju, mi je spa­ja­mo”, ka­žu to­bož za­ve­re­nič­ki, ša­le­ći se. Da to ni­je pu­ko iz­mo­ta­va­nje uve­rio se sva­ko ko je bio u pri­li­ci da ih ču­je ka­ko pe­va­ju pe­smu „Mi­to, be­kri­jo”, na srp­skom a bez ak­cen­ta, ili da vi­di ka­ko sklad­no pre­pli­ću ko­la „mo­ra­vac” i „se­ljan­či­cu”! Za ko­lo­vo­đu, si­gur­no iz ina­ta, is­tu­re osam­de­set dvo­go­di­šnjeg Haj­nea Ci­mer­ma­na, ne­kad pro­fe­so­ra uni­ver­zi­te­ta „Ru­preht-Karl” u Haj­del­ber­gu, a kraj nje­ga naj­mla­đeg Ju­li­ja­na, ško­lar­ca iz Min­he­na ko­me je tek dva­na­e­sta, pa kad za­i­gra­ju iz­gle­da kao da je sta­ri­jem upo­la ma­nje, a mla­đem dvo­stru­ko vi­še. Ni­ko da ih ob­u­zda!

Ovo ne­sva­ki­da­šnje dru­že­nje upri­li­či­la su dvo­ji­ca mu­zi­ča­ra, a reč je o Vla­di­mi­ru Ta­na­si­je­vi­ću iz Be­o­gra­da i Ča­ča­ni­nu Alek­san­dru Smre­ki­ću, ko­ji su osno­va­li Udru­že­nje „Cen­tar svet­ske mu­zi­ke” („World Mu­sic Cen­tre”) da se ba­vi pro­u­ča­va­njem i ču­va­njem tra­di­ci­o­nal­ne mu­zi­ke, igre i pe­sa­ma Bal­ka­na, pa jed­nom ili dva pu­ta go­di­šnje do­vo­de u Sr­bi­ju i Ko­štu­ni­će go­ste iz sve­ta „za­ra­že­ne” fol­klo­rom. Ovog pu­ta do­šli su iz Šved­ske, Ne­mač­ke, En­gle­ske, Ita­li­je, Bel­gi­je, Fran­cu­ske, Švaj­car­ske, Grč­ke, Ki­ne i Ja­pa­na. S nji­ma su i de­mon­stra­to­ri za ono što nam ne pri­pa­da, a za ovu pri­li­ku za­te­kli su im se Bo­ris Di­mi­trov iz So­fi­je i Apo­sto­lis Skre­kas iz So­lu­na, sa nji­ma i Zo­ran Jef­tić, naš po­zna­ti fru­laš.

– U Ko­štu­ni­ći­ma nam je ba­za jer je ov­da­šnje et­no-se­lo „naj­srp­ski­je”, a uslo­vi naj­bo­lji, pa odav­de kre­će­mo u raz­ne eks­pe­di­ci­je – ob­ja­snio je Aca ne bez po­no­sa. – Za pet­na­est da­na ob­i­šli smo ka­njon Uv­ca, ov­čar­sko-ka­blar­ske ma­na­sti­re, grn­ča­re u Zla­ku­si­ma, Si­ro­goj­no, Gu­ču u vre­me Sa­bo­ra tru­ba­ča...

Ka­ko go­sti­ma iz sve­ta ni­je bi­lo do plan­do­va­nja, ono ma­lo slo­bod­nog vre­me­na is­pu­ni­li su „se­mi­na­ri­ma” raz­vi­ja­nja ko­ra za gi­ba­ni­cu, pri­pre­ma­nja svad­bar­skog ku­pu­sa, me­še­nja i pe­če­nja hle­ba i ku­va­nja ra­ki­je, pa su i do­ma­ći mo­gli od sr­ca da se na­sme­ju. Bi­li su za­di­vlje­ni ne­pla­ni­ra­nim kon­cer­tom No­vo­sad­skog cr­kve­nog ho­ra, ko­ji se u Ko­štu­ni­ći­ma za­te­kao u po­vrat­ku sa Sa­bo­ra fru­la­ša u Pri­slo­ni­ci, ali i za­ču­đe­ni što na ču­de­snoj pla­ži kraj za­ja­že­ne Če­mer­ni­ce ne­ma ni­kog u šest uju­tru, u do­ba kad su oni na­i­la­zi­li da pli­va­ju je­ze­rom.

Do­ma­ći­ni su bi­li za­te­če­ni pri­čom ma­dam Ke­ti, di­rek­tor­ke ško­le iz Li­o­na, da joj ku­ća na­li­ku­je mu­ze­ju di­na­sti­je Obre­no­vić bla­go­da­re­ći nje­noj pri­ja­te­lji­ci a mi­la­no­vač­koj sna­ji Si­go­len, pra­u­nu­ci voj­sko­vo­đe Fran­ša d’ Epe­rea, a go­sti srp­skom na­ci­o­nal­nom ku­hi­njom ko­ja im je po­ma­lo li­či­la na pri­kri­ve­ni po­ku­šaj „aten­ta­ta hra­nom”.

Na ra­stan­ku, pre­pu­ni uti­sa­ka, pre­sreć­ni zbog no­vih pri­ja­telj­sta­va i ras­tu­že­ni što im je pre­krat­ko tra­ja­lo, da­ri­va­li su do­ma­ći­ni­ma pre­di­van du­bo­rez sa li­ko­vi­ma srp­skih voj­vo­da iz Ve­li­kog ra­ta, rad va­ja­ra Dra­go­va­na Bog­da­no­vi­ća, a s njim i obe­ća­nje da će usko­ro po­no­vo do­ći... i po­ne­ku su­zu. A bri­žni Ko­štu­ni­ća­ni su im pra­ti­li za put hra­ne i pi­ća kao da će se ku­ća­ma vra­ća­ti pe­ši­ce ili ta­lji­ga­ma – i du­go ma­ha­li za nji­ma