​Skuplji gas, ali dobijate i NATO

Kada razgovarate sa ekonomistima o energetskoj bezbednosti zemlje, reći će vam da je najbolje kada država nađe energente koje će po povoljnoj ceni i na najlakši način dopremiti svojim građanima. Kada o tome razgovarate sa diplomatama, oni će reći: „Da, to je najbolja varijanta. Ali, ponekad morate da uzmete u obzir i političke interese”. A kada političke interese uvedete u jednačinu, onda morate da uzmete energent od nekih drugih ponuđača, i to po pravilu pod nepovoljnijim uslovima. Onda, recimo, kupujete gas ili ugalj po višoj ceni ali države koje vam ga prodaju imaju nešto drugo što je vama potrebno, a što, naravno, mora da se plati.

To se u diplomatskom rečniku zove diversifikacija energetskog tržišta.

 

DVA U JEDAN: Evropska unija je naročito posvećena energetskoj diversifikaciji. Prvo je od članica, pa i kandidata, na istoku Evrope koji se snabdevaju gasom iz Rusije, uz pomoć regulative novijeg datuma (2009. godine, Treći energetski paket), zahtevano da vlasnici cevi ne mogu da budu isti oni koji su vlasnici energenta. Zato je propao projekat „Južni tok”. A onda su SAD ispostavile zahtev da cela EU ima da se diversifikuje, odnosno da ne zavisi od ruskog gasa. Nego da počne da kupuje američki tečni gas.

Za razliku od Nemačke, Austrije ili Mađarske, koje ruski gas smatraju sasvim pouzdanim i jeftinijim energentom, baltičke zemlje i Poljska, s jedne strane, ne žele da zavise od ruskog gasa, a sa druge, imaju politički koncept koji se naslanja na NATO kao garant njihovog teritorijalnog suvereniteta pred mogućom invazijom Rusije. Zato u ovim državama tečni gas i NATO oružje idu zajedno.

Istog dana kada je ove nedelje u Baltimoru svečanom ceremonijom obeleženo kretanje teretnog broda natovarenog antracitom za Ukrajinu, u Litvaniju je stigla prva pošiljka američkog tečnog gasa. Iako su količine male i ne mogu zadovoljiti potrebe ovih država, potez je simboličan i demonstracija je političke odluke. Poljska je u toj odluci bila još brža: početkom juna isporučen joj je prvi tanker gasa iz škriljaca.

CENA NIJE BITNA: Cena američkog uglja, koji će morati da pređe barem trećinu zemljine kugle, iznosi 113 dolara po toni. I nije fiksna. Dok je brod kretao kao Evropi, nadu da će cena padati izrekao je ukrajinski ambasador u SAD Valerij Čali, koji je sa dužnosti šefa administracije ukrajinskog predsednika Petra Porošenka dospeo na najvažniju poziciju u interesima Ukrajine.

Tako se Kijev političkom odlukom odrekao kupovine uglja iz pobunjene regije Donbasa, odakle je železnicom prevožen na zapad zemlje čak i u vreme najtežih borbi. Železničku prugu su blokirali dobrovoljci koji su zaslugama iz rata obezbedili sebi značajnu ulogu i u miru, i sada predstavljaju neformalnu polugu pritiska koja radi u korist vlasti u Kijevu. Ugovor o kupoprodaji američkog uglja, prema sajtu ukrajinske ambasade u Vašingtonu, postigao je Porošenko prilikom susreta sa američkim predsednikom Donaldom Trampom 20. jula u Beloj kući. Agencija Frans pres je tada izvestila da se „Porošenko zaustavio u Ovalnom kabinetu, nakon susreta sa potpredsednikom SAD Majkom Pensom i nacionalnim timom za bezbednost, kako bi iskoristio kratku priliku da se fotografiše sa Trampom”.

A onda je u četvrtak na proslavi Dana nezavisnosti u Kijevu ministar odbrane Džejms Matis rekao da SAD razmatraju isporučivanje smrtonosnog oružja Ukrajini. Šef Pentagona je formacijski do sada najviši zvaničnik koji je isporuke vojne opreme i oružja Ukrajini podigao na „viši”, smrtonosni nivo.

AMERIKA RADI: Američke sankcije Rusiji u formi zakona, koje se odnose na energetski sektor i prvi put su donete bez konsultacija sa EU, klauzulom o kažnjavanju kompanija koje budu sarađivale sa ruskim energetskim sektorom – jasno su stavile do znanja EU da će sada ona u celosti, a ne samo neke njene članice, morati da diversifikuje izvore energije. Nekoliko dana pošto je Tramp potpisao zakon za koji je sam rekao da je neustavan, američki tečni gas je potekao „na prvu liniju” istočnog krila NATO-a i energetskog fronta prema Rusiji: u Poljsku i Litvaniju, a ugalj u Ukrajinu. Zainteresovane su i Letonija i Estonija.

Nemačka i Austrija, koje zdušno guraju „Severni tok 2”, u koji je uloženo već više od četiri milijarde evra, sada su se našle u dubokoj pozadini. „Simens” je po američkom zakonu o sankcijama protiv Rusije morao da podigne tužbu jer su četiri turbine završile na Krimu. Kao što je nemoguće utvrditi da li su u „Simensu” znali za koga prave turbine ili su prevareni, tako je za sada nepoznato da li će se nemačka kancelarka Angela Merkel zaista suprotstaviti SAD, kako je u četvrtak nagovestila. Kada su je upitali da li će podržati Vašington u slučaju vojnog sukoba SAD i Severne Koreje, ona je odgovorila: „Ne, nećemo automatski podržati SAD”.

Koliko agresivno nastupa Vašington, može se dogoditi da se kancelarkino nezadovoljstvo zadrži samo na ljutnji i da tankeri počnu da pristižu i u nemačke luke.